Industrijska arhitektonska baština u Zrenjaninu

Ona je ovom prilikom ukazala na značaj industrijske revolucije za grad i predstavila najznačajnije industrijske komplekse, govoreći o njihovoj mogućoj boljoj sudbini.

Mnogi evropski gradovi, u kojima je industrija predstavljala okosnicu razvoja, prošli su kroz sličnu krizu identiteta. Industrijski objekti, materijalizovani svedoci prošlosti, pomogli su im u nalaženju novog identiteta. U Evropi je ova vrsta arhitekture dobila svoje istaknuto mesto i veliki zamah u obnovi u poslednjih pedesetak godina. Shvaćena je njena vrednost u okviru nacionalnih arhitektonskih baština, a potom smišljena strategija očuvanja. Kod nas, na žalost, još uvek nije tako.

Zahvaljujući temeljnom i opsežnom radu Vesne Karavide, Zrenjaninci su mogli da saznaju zanimljive podatke o industrijskom zamahu u Zrenjaninu dvadesetih godina prošlog veka, kada je imao dvadesetak hiljada stanovnika, gotovo četiri puta manje nego sada, a u njemu su uveliko radili pogoni mnogih industrijalaca i veleposednika onog doba. Za neka imena i fabrike, koji su do skoro bili brend grada, mnogi su čuli, a o nekima ne znaju mnogo ni dobri poznavaoci istorije ovog dela Banata.

Konkurenciju joj je pravila fabrika čokolade i bombona Jovana Carana.

U gradu na Begeju bila je i Prva banatska fabrika makarona i testa, pa Velikobečkerečka fabrika špiritusa, zatim Fabrika esencija za likere, rum i eterična ulja, čiji je vlasnik bio Oto Fodor. U gradu je postojala i Torontalska fabrika poljoprivrednih mašina, livnica gvožđa i metala, pa fabrika kabela, koja je 1928. godine preseljena u Zagreb. Tu su bile i fabrike koža, klavira, klikera, kutija, mašina, kotlova i termotehničkih naprava, dve fabrike nameštaja, parna pilana, industrija mramora, granita i veštačkog kamena, fabrika cementa, „Luksol”, Glavna radionica državnih železnica (kasnije Šinvoz)…

Od 1899. godine na obali Begeja punom parom je radila Fabrika i rafinerija špiritusa Alojza Švirtliha, a nešto kasnije i malo dalje i Fabrika šešira i tuljaka Braća Dragan. Oni su se 1919. preselili iz Melenaca u Veliki Bečkerek, podigli fabriku i nabavkom najsavremenijih mašina već tada je pretvorili u vodeću te vrste. 

Prva srpska fabrika mreža, snabdevala je celu državu mrežama za ribolov. Srpska fabrika tepiha Lazar Dunđerski („Proleter“), osnovana kao subvencionisana ćilimarska škola za izradu tepiha sa banatskim motivima, izrasla je u respektabilnu fabriku.

Posebna i velika priča su i zrenjaninska pivara, šećerana i Gradska klanica, čiji fabrički kompleksi su u urbanističkom i arhitektonskom pogledu najuspešnija ostvarenja, a njihovi prostori danas najpogodniji za adaptiranje i neke druge namene.

U 1919. godini pokrenuta je proizvodnja u Fabrici vunenih tkanina, kao i novoosnovanoj Fabrici čarapa (posle Drugog svetskog rata „Udarnik“). U zaborav je odavno pala i fabrika obuće „Braća Beno”, nekoliko mlinova i njihovih vlasnika, Deoničarsko društvo za gradnju mlinova i opreme za njih, Deoničarsko društvo za preradu kukuruza, nekoliko parnih pekara i ciglana… Pre ravno 100 godina osnovan je Domovinsko-industrijski mlin, današnji „Žitoprodukt”, čiji jubilej protiče bez proslave.

Ž. Balaban