Индустријска архитектонска баштина у Зрењанину

Фото: Јубилеј, век од оснивања млина, протиче без прославе

ЗРЕЊАНИН: Историчарка уметности – конзерваторка у Заводу за заштиту споменика културе Зрењанин Весна Каравида недавно је одржала предавање о индустријској архитектонској баштини у граду, под називом „Шта ће бити с кућом”.

Она је овом приликом указала на значај индустријске револуције за град и представила најзначајније индустријске комплексе, говорећи о њиховој могућој бољој судбини.

Многи европски градови, у којима је индустрија представљала окосницу развоја, прошли су кроз сличну кризу идентитета. Индустријски објекти, материјализовани сведоци прошлости, помогли су им у налажењу новог идентитета. У Европи је ова врста архитектуре добила своје истакнуто место и велики замах у обнови у последњих педесетак година. Схваћена је њена вредност у оквиру националних архитектонских баштина, а потом смишљена стратегија очувања. Код нас, на жалост, још увек није тако.

Комплекси старе пиваре, шећеране и кланице су у архитектонском погледу најуспешнија остварења, а њихови простори данас најпогоднији за адаптирање и неке друге намене

Захваљујући темељном и опсежном раду Весне Каравиде, Зрењанинци су могли да сазнају занимљиве податке о индустријском замаху у Зрењанину двадесетих година прошлог века, када је имао двадесетак хиљада становника, готово четири пута мање него сада, а у њему су увелико радили погони многих индустријалаца и велепоседника оног доба. За нека имена и фабрике, који су до скоро били бренд града, многи су чули, а о некима не знају много ни добри познаваоци историје овог дела Баната.

Таква је, на пример, Фабрика бомбона, чоколада и кекса, веома занимљивог имена „Амброзија”, која је основана 1911. године, производила до 50 тона робе годишње и запошљавала око сто радника.

Конкуренцију јој је правила фабрика чоколаде и бомбона Јована Царана.

У граду на Бегеју била је и Прва банатска фабрика макарона и теста, па Великобечкеречка фабрика шпиритуса, затим Фабрика есенција за ликере, рум и етерична уља, чији је власник био Ото Фодор. У граду је постојала и Торонталска фабрика пољопривредних машина, ливница гвожђа и метала, па фабрика кабела, која је 1928. године пресељена у Загреб. Ту су биле и фабрике кожа, клавира, кликера, кутија, машина, котлова и термотехничких направа, две фабрике намештаја, парна пилана, индустрија мрамора, гранита и вештачког камена, фабрика цемента, „Луксол”, Главна радионица државних железница (касније Шинвоз)…

Од 1899. године на обали Бегеја пуном паром је радила Фабрика и рафинерија шпиритуса Алојза Швиртлиха, а нешто касније и мало даље и Фабрика шешира и туљака Браћа Драган. Они су се 1919. преселили из Меленаца у Велики Бечкерек, подигли фабрику и набавком најсавременијих машина већ тада је претворили у водећу те врсте.

Лидерску позицију у ондашњој Југославији имала је и Фабрика трака Карло Нађ, јер је капацитет предузећа покривао целокупне државне потребе.

Прва српска фабрика мрежа, снабдевала је целу државу мрежама за риболов. Српска фабрика тепиха Лазар Дунђерски („Пролетер“), основана као субвенционисана ћилимарска школа за израду тепиха са банатским мотивима, израсла је у респектабилну фабрику.

Посебна и велика прича су и зрењанинска пивара, шећерана и Градска кланица, чији фабрички комплекси су у урбанистичком и архитектонском погледу најуспешнија остварења, а њихови простори данас најпогоднији за адаптирање и неке друге намене.

У 1919. години покренута је производња у Фабрици вунених тканина, као и новооснованој Фабрици чарапа (после Другог светског рата „Ударник“). У заборав је одавно пала и фабрика обуће „Браћа Бено”, неколико млинова и њихових власника, Деоничарско друштво за градњу млинова и опреме за њих, Деоничарско друштво за прераду кукуруза, неколико парних пекара и циглана… Пре равно 100 година основан је Домовинско-индустријски млин, данашњи „Житопродукт”, чији јубилеј протиче без прославе.

Ж. Балабан