Grašalkovićeva palata : Od karantina i zatvora do Palate kulture

Već decenijama Grašalkovićeva palata, jedna od naimpozantnijih građevina i arhitektonskih bisera Sombora, umesto dike i ponosa, gotovo da pravo je ruglo strogog centra varoši i njenog najvećeg Trga Svetog trojstva. Srećom, bujnim zelenilom skrivene ruinirane fasade i polupanih prozora, ipak svedoči o negdanjoj slavi grada kao stolice Bač-bodroške županije, najveće upravne oblasti u Ugarskoj (sedište bilo u nedalekom zdanju sadašnje Skupštine grada), ali svojim derutnim izgledom „parira“ trenutnom stanju ovdašnje ekonomije, godinama u stanju kliničke smrti.

Sama palata je građevinski krah doživela tokom privatizacije bivšeg trgovinskog lanca „Prehrana“, kojem je bila ustupljena, a ime je dobila po grofu Antonu Grašalkoviću (1693–1771), upravniku kraljevskih komorskih dobara, vlastelinu Baje i dugo najznačajnijem visokom carskom činovniku Sombora.

Po somborskoj hronici fra Bone Mihaljevića, polaganjem kamena temeljca 24. jula 1750. započeta je izgradnja monumentalne spratne palate namenjene za administraciju, koja je završena 1763. Datum završetka upisan je na unutrašnjoj strani stepeništa, dok je dugačko bočno krilo dozidano 1891, kad je kompletna fasada dobila novi usaglašen ukras. Nije sigurno da li je sačuvana prvobitna fasada ili je ona kasnije obogaćena raznim dodacima koji se ne uklapaju baš u uobičajena stilska obeležja toga doba. Kako god bilo, glavna fasada ima relativno asimetrično rešenje, pa je u prizemlju široka lučna ajnfort kapija, iznad koje je balkon s masivnim konzolama i ogradom od kovanog gvožđa, dok su fasade prekrivene plitkim horizontalnim fugama u malteru. Građevina je vremenom menjala namenu, pa je tako nakon administrativnog centra planske kolonizacije Podunavskih Švaba i njihovog prolaznog karantina, od druge polovine 18. veku korišćena i kao pošta, te žandarmerijska stanica, a u periodu soc-realizma postala je sedište „Prehrane“.

Preko trnja do dvora



Grašalkovićeva biografija svedoči da se i u feudalnom Habzburškom carstvu, staleški rigidnom, preko trnja ipak moglo do zvezda. Poreklom iz porodice seoskih nadničara, uspeo je, zahvaljujući svojim sposobnostima i izuzetnom intelektu, da postane i predsednik kraljevskih dobara, tajni dvorski savetnik i čuvar krune. Pride je dobio i naslednu plemićku titulu „grof od Đorakija“, a u gradu koji još uvek pamti njegovo ime, podigao je i pivaru, koja, doduše, odavno ne radi radi, a zgrada je srušena.

Gotovo već pomirene sa sudbinom grada koji i demografski polako umire, Somborce je ipak nedavno obradovala vest da bi sadašnjem izgledu Grašalkovićeve palate uskoro mogao doći kraj, zahvaljujući projektu „Somnibus – Palata kulture“. Republičko ministarstvo kulture i informisanja prepoznalo ga je kao pažnje vredan projekat, kojim je ovdašnja lokalna samouprava aplicirala na konkurs „Gradovi u fokusu 2018“ i podržalo s inicijalnih osam miliona dinara.

Vrednost samog projekta je mnogo veća jer je njime obuhvaćena rekonstrukcija Grašalkovićeve palate i njena prenamena u svojevrsni centar kulture u kojem bi, pre svega, mesto našle sve organizacione jedinice ovdašnjeg Kulturnog centra „Laza Kostić“, koje su trenutno na dve lokacije u gradu. Time bi se, ako sve bude po planu, uspostavio jedinstveni centar kulture, odnosno „centar prezentacije sveta u Somboru i Sombora u svetu“. Da li će se nade tima, predvođenog gradskim većnikom Nemanjom Saračem, u kojem su i glavni gradski urbanista Milan Stojkov, prof. dr Milivoje Mlađenović i koordinatorka ovdašnje Kancelarije za mlade Bojana Nešović, zaista i ostvariti, tek će da se vidi.

Milić Miljenović