Gostoljubivi Somborci prisvojili Ajfela, Kutuzova i Lazu Kostića
Kao i svaka iole otmenija varoš, pa i Sombor, tačnije njegovi stanovnici, vole o sebi da razmišljaju daleko lepše i epohalnije nego što imaju za to razloga, pa onda ne čudi što i danas opstojava nekoliko „urbanih legendi“ koje nemaju nikakve veze sa mozgom.
Činjenica da im je najveći srpski liričar bio domazet, Somborci su iskoristili da decu od kolevke do groba uče kako je Laza Kostić zapravo rodom Somborac, a ne Koviljčanin koji se samo zarad miraza Palanačkih doselio pod stare dane u ovu varoš i u njoj poživeo tek nešto više od decenije.
Iz još ranijeg perioda nacionalnog romantizma, potiče i legenda o preslavnom Kutuzovu, ruskom imperijalnom vojskovođi, na koju su se „primili„ čak i najobrazovaniji somborski Srbi 19. veka, a živahna je i dan danas, a glasi da je Kutuzov, naravno, Srbin i to ni manje ni više nego iz Riđice, sela na današnjoj srpsko-mađarskoj granici. Priča veli kako ga je još kao dete u kolevci otac odneo u Rusiju u kojoj se popeo na tron besmrtnika, ali i to da je sve do pre nekoliko godina bilo živih potomaka Kutuzova sorabskih i to u okolini Subotice i (sada hrvatskog) Pakraca.
S druge strane, pak, opstojava i legenda o žiteljima drugog sela, Stapara, kao svojevremenih dunavskih gusara, straha i trepeta lađarskih. Em Staparci nisu bili blizu vode, em zajedljiviji kažu da su nadimak „gusari„ dobili zbog reči koja se drugačije akcentuje. Imali su vazda mnogo gusaka, što će reći „gusarili su„!
Za sam grad vezano je, takođe, nekoliko zabluda, odnosno urbanih legendi. O najimpresivnijoj građevini u varoši somborskoj, Županiji, sadašenjem sedištu Skupštine grada, i danas postoji verovanje kako raspolaže sa tačno 365 prostorija, za svaki dan u godini po jedna. Čak i neverne Tome ne odustaju od toga da zapravo zgrada Županije ima makar 365 prozora, a ne soba. Ništa bolja situacija nije ni sa navodnim katakombama, čiji hodnici vode čak do Dunava. Tek kad je Glavni sokak raskopan zarad rekonstrukcije, teška srca Somborci odustaše od ovoga mita.
Kad smo kod vode i kod Dunava, ima i ona o čuvenoj Ajfelovoj prevodnici ili ustavi na Dunavu kod Bezdana. Na žalost mnogih, istina je da ovu prevodnicu nije izgradio čuveni neimar tornja koji i dan danji krasi Pariz, ako ni zbog čega, a ono zbog toga što je 1856. u godini završetka izgradnje prevodnice kod Bezdana Ajfel imao tek 24 godine. Obaška što je ova prevodnica od betona koji Ajfel nikada nije upotrebljavao.
Legendi i zabluda ima još, kao ona da su Somborci i njihova okolina mnogo pismen i obrazovan narod, iako statistika neumoljivo dokazuje kako u okrugu od oko 200.000 čak preko 40.000 žitelja nema završenu niti osnovnu školu. Valjda je zato i ostale zablude tako teško iskoreniti.
Milić Miljenović