„Gnjavaža je duhovna masaža“ ili priča o novosadskim kafanama

Najbučnije se „teralo kera” uz tamburaše, dok su mirnije večeri, uglavnom po nemačkim gostionicama, proticale uz gitaru ili citru. Tad žene nikad nisu ulazile u kafane čim se smrkne, iako je za pristojnu damu bilo sasvim normalno da leti sedi u bašti neke finije kafane ili hotela, uz muziku, do fajronta u deset ili jedanaest. 

U tekstu iz 1884. u časopisu „Starmali” popularni dr Ilija Ognjanović Abukazem se s nostalgijom sećao grada koji nestaje: „Sad su kafane pune mladih što se kartaju, bilijare, o konjima pričaju ili opklađuju ko će više čaša piva popiti.”

U kafanama je posebno bučno i veselo bivalo oko Tri jerarha, slave Almaške crkve, kad su u grad dolazili seljaci iz atara, i mahom zasedali „Kod tri krune” na starom Žitnom trgu. Pristalice Svetozara Miletića, ali i drugi intelektualci i umetnici, okupljali su se prvo u „Kamili”, a potom i „Beloj lađi”. Profesori, oficiri iz Petrovaradina, činovnici i trgovci dolazili su u „Lipu” (ili „Die Linde”) u Lebarskom sokaku, u međuvremenu preimenovanom u Miletićevu ulicu.

Međutim, posebno živopisan svet, uglavnom zanatlije, okupljao se u  gostionici „Kod tri kralja” (u današnjoj Pašićevoj), čuvenoj po ribljoj čorbi i kameničkom vinu. Pošto je bircuz nazvan po tri mudraca koji su došli s darovima da se poklone tek rođenom Isusu, ni stalni gosti nisu hteli da zaostaju u hristoljubivom milosrđu pa su svake Vrbice novom odećom obradovali desetoro siromašnih mališana.

Za skupljanje dobrotvornih priloga bilo je zaduženo jedno od najinteresantnijih gradskih udruženja – „Gnjavator”, kojem je tu bilo sedište. Osnovano je ubrzo po otvaranju kafane, nikad nije osećalo potrebu da se i zvanično registruje, ali je prvu diplomu izdalo već 1901. s posprdno pretencioznim visokim brojem. Jako su družali do svog patrona, „sitnog” sveca, prepodobnog Akakija Sinajskog.

Za pokazanu veštinu gnjavljenja tokom cele godine uprava je uručivala diplome. Tako na jednoj, ispod ukrašenog uzglavlja, stoji slogan „Gnjavaža je duhovna masaža”, pa piše da je dodeljuje „svom uzornom članu, neustrašivom poborniku gnjavatorskih ideja, vrlom jednomišljeniku, skromnom trudbeniku, dičnom gnjavidrugu”. Pečat i potpis stavljao je aktuelni Arhignjavator.

Amblem društva bila je pomalo nadrealna ilustracija gospodina s isplaženim jezikom kog s entuzijazmom davi drugi gospodin. Za one kojima nije sve baš jasno, sledi i objašnjenje: „Brat je mio koje vere bio, al je pravi koji nas ne gnjavi”. Strogo su se i pridržavali svojih pravila, poput osnovnog „Jezikom laj, rukama ne diraj”, čega bi se mogli pridržavati naši i drugi moderni parlamentarci. 

U međuratnom periodu najpoznatiji predsednik „Gnjavatora” svakako je bio građevinskih preduzimač Joca Pervaz (teško ga je bilo ne primetiti zbog osebujnih i brižno negovarnih brkova), koji je na licitaciji angažovan od gradske uprave da razgradi samo naoko neveliki „Brukšanac”, a zapravo zamašan K und K fortifikacijski kompleks militarnih objekata i šančeva. Time je zadužio Novi Sad, koji je posle dva veka i više, najzad i formalno izašao na Dunav.

Reklama za sva vremena

U kalendaru „Veliki orao” za 1904. gazda Sava Stojković hvalio je bircuz „Razbibriga” jer je „prema potrebama 20. veka već udešen i sasvim po najnovijem tiparu”. Pa još dodao:

„Ima štofova svakojakih (za razgovor). Stolice, klupe, stolovi (puni dobrog društva iz sviju srpskih krajeva).

„U budžacima mogu gosti ostaviti štapove, ambrele i svakovrsne brige. Kome je zgodinije, može ih obesiti o klin, pored šešira i kaputa.

„Duple cene. Ne bojte se! Samo ako kiša il mećava dogna u gostionicu koga člana današnjeg saborskog odbora, njemu ću računati duplu cenu. ”

Njegovi kafanski saborci ostali su aktivni i tokom okupacije. No, njihova okupljanja postali su sumnjiva hortijevskoj policiji pa su jednom upali radi premetačine, ali su ih prisutni proglasili gnjavatorima i naterali da za kaznu u „kasicu” ubace prilog. 

Nastasja Pisarev