(ФОТО) „ДНЕВНИК” У СЕЛУ КРАЈ ВОДЕ – КЛЕНАК Имају идеалан географски положај, све што им је потребно за леп живот, једино јаслице фале

Па кад кога и питате како му је у селу, с одушевљењем ће рећи да је одлично, због чега има и оних који са пријављеном шабачком адресом ипак живе на „источној обали”.

– Тренутна ситуација у Кленку је јако повољна, имамо све што је човеку потребно – тврди председник Савета Месне заједнице Слободан Јовановић, познатији по шпицнамену Пенџа од Пенџерлија, додајући да у селу живи више од 4.000 становника! – Основна школа нам је са фискултурном салом, имамо лекара опште праксе и зубара сваког дана, све улице су гасификоване, имамо 33 километара водоводне мреже са исправном пијаћом водом, имамо аутобуску и железничку станицу и на нашу срећу чак три моста.

И ниједне куће на продају!

– Све што је било на продају је и продато – појашњава наш саговорник.

– У селу имамо 26 улица и само једна није асфалтирана. Прошле године смо урадили Вука Караџића и Маршала Тита, а сад завршавамо Нову и Брилову. Такође, урадили смо нов кров на Месној заједници, остала је још једна страна, урађена је фасада, а унутра су постављене нове плочице, окречени зидови, нова расвета, спуштен плафон, потпуно су нове електроинсталације, а сад уводимо грејање, само да добијемо гасни прикључак.

Како су надомак Шапца, Кленчани претежно ка њему и гравитирају – ђаци тамо иду у средње школе, одрасли траже запослење, иду у набавке, удају се и жене Шапчанима и Шапчанкама, а с њима чак и „размењују” псе луталице.

– Мостови спајају људе, а Сава нам је природно богатство. Лети нам је јако лепо, имамо две плаже на којима се купамо, па нам долазе Шапчани, а идемо и ми код њих. Наравно, река и шуме чине да нам ваздух буде чист, у нашој Каракуши има хотел па нам је заступљен и ловни туризам, јер имамо капиталне примерке јелена, кошуте и вепра – додаје Јовановић.

Осим свега наведеног, у Кленку има и банкомат и пакетомат, једино фале – јаслице!

– Тренутно радимо на томе да добијемо обданиште. Имамо децу која тренутно иду у Платичево у вртић. Сад смо у решавању локације и скупљању неопходне документације – најављује наш домаћин.

Спортско друштво одгајивача голубова српских високолетача „Кленак” постоји у овом месту већ 40 година, с тим да је једно време било у стагнацији, али је поново покренуто и сада под „вођством” председника Перице Вудраковића.

– Ја сам због голубова остао у Кленку, а могао сам да одем у иностранство – вели Вудраковић, који са својом супругом Владом, у дворишту има више од 200 голубова, иначе најлепших у селу!

– Ови голубови су такви генетски да лете кружно изнад куће, високо, у континуитету и преко 15 сати. Кад је летња сезона, старт буде у 5 ујутру, па седиш по цео дан и гледаш у небо да ли лете исправно, и тако и до 21 час. Овај хоби изискује доста времена, припремања, а највећа награда је кад си први!

Овај необични хоби уме да буде и врло профитабилан, до те мере да неки голубари од њега чак и живе.

– Имаш голуба од хиљаду динара, па до тога да немају цену, чак ни кућу да нам нуде. Ја увек кажем, лопову у кући бих можда и опростио, али да га нађем у голубарнику, не би жив изашао – наглашава наш саговорник, додајући да се дешава да спреми голуба, буде врхунски, лети 14 сати и предвече наиђе кобац и однесе га.

А ако сте се питали колики је животни век једног таквог љубимца, па, може да изгура и више од 20 година, наравно у зависности од услова у којима се држи, али и хране.

 

Прво помињање Кленка везује се за 1699. годину и Карловачки мир након ког се село појавило на мапи. Сам назив места потиче од дрвета клен ког и данас има у околним шумама, али у мањој количини него раније. Већ након 20 година од настанка, Кленак бива под управом Војне границе кад и почиње да се развија. Од историјски значајних догађаја ваља издвојити онај који се везује за мошти кнеза Лазара које су неко време биле у Кленку, а иначе на путу с Косова ка манастиру Раваница.

– У знак захвалности, од краља Петра Првог Кленчани су, приликом изградње нове цркве посвећене Светом Николи, добили на поклон три звона која се и данас користе – појашњава мештанин Радослав Витомировић, врсни познавалац кленачке историје. 

И стари путно–железнички мост, који је двапут био рушен и по трећи пут изграђен, такође је један од симбола овог места на Сави.

– Први пут је срушен 1941. године повлачењем наше војске, а други пут 1944. повлачењем немачке. Касније су га управо немачки заробљеници и поправљали, а оно што је интересантно јесте да у мосту нема ниједног шрафа, све су велике коване нитне, такозване закивке – вели рођени Шапчанин.

На понос села су и два народна хероја, односно хеорине – Вера Благојевић и Добрила Ракетић по којој једна улица у Кленку и носи име.

– Кленак је у Другом светском рату ослобођен 23. октобра 1944. године и у центру села имамо спомен–плочу на којој се налазе имена свих погинулих ослободилаца из нашег места али и околних. Сваке године на тај датум полажемо венце и организујемо пригодан програм, а зовемо и прдставнике руске амбасаде који се радо одазову, јер уз плочу имамо и авионско крило у част руским пилотима који су погинули услед несрећних околности на тадашњем помоћном аеродрому одмах уз село – прича Витомировић, иначе задужен и за диван о шахоском клубу који је средином прошлог века био на успону, потом бивао угашен, па реактивиран 2012. године, те опет укинут.

Округло две деценије у Кленку функционише Удружење жена „Љиљан” које окупља вредне и спретне мештанке. И требало је 18 година да им се обезбеди адекватан простор за окупљања и дружења, а који су добиле у згради Месне заједнице, захваљујући Општини Рума и Савету МЗ.

– Базиране смо на очувању традиције и хуманитарни рад – каже председница Љиљана Станић. – Наше Удружење сваког 7. јула организује „Бресквицијаду”, коју смо узеле да буде наш заштитни знак, а манифестација има за циљ да прикаже старе колаче. Хуманитарне вечере организујемо у новембру, па прикупљени новац наменимо појединцу или некој установи. Рецимо, за сваки Велики петак пркупљамо јаја, слаткише, правимо торте, па их наредног дана носимо у Дечје село у Сремској Каменици, а ишле смо и у ветернички Дом за децу и младе са сметњама у развоју. Гледамо да помогнемо колико можемо.

Међу тридесетак чланица Удружења најмање је младих које је тешко привући и активирати, будући да су данас углавном све запослене те немају времена, а неке ни воље да се посвете оваквим активностима.

– Лепо је што имамо где да проведемо слободно време, да се окупимо, дружимо, размењујемо искуства, али и путујемо и покажемо понешто из свог места – сложне су Татјана Јовановић и Миланка Васић, једне од активнијих дама из „Љиљана”.

Наша недавна посета Кленку остаће запамћена по много чему, а вожња фијакером свакако је била посебан угођај. Захваљујући пољопривреднику Пери Велићу, у чијем дворишту се налази мали зоо-врт домаћих животиња, кобиле Видра и Фрајла провозале су нас по улицама овог сремачког села.

– Та имена је још мој покојни деда дао својим кобилама, и док данас сви смишљају нека модерна, ја им дајем стара – прича нам деда Пера, док нас спроводи по свом врту у ком царују и магарац, козе, овце, свиње, гуске, кокошке, неколико пулина, један овчар..

. – За дресуру коња важни су стрпљење и добра воља, али и да они виде да их волиш. Одувек возим фијакер, имао сам једна кола баш стара, али сам их продао и купио ова новија. Кад ме зове неко кога не познајем, онда наплатим вожњу, а познаницима не наплаћујем, шта ћу...

Текст и фото: 

Леа Радловачки