– Neki ne mogu da idu na more, pa utehu nađu na Tisi. Svima nam prija. I plaža nam je izuzetno lepa, svake godine je sve više ulepšavamo. A sve je više i brodića i čamaca koji su privezani uz obalu! Sanaci kad stignu do 50-60 godina, kad se smiruju, počeli su da kupuju čamce... – rekla je naša sagovornica

I dok nas makadamski put vodi ka širokoj reci, koja se u Sanadu izlila pre oko mesec dana, zbog čega nisu mogli da održe tradicionalno plivanje za časni krst, najednom vas dočekuje zeleno prostranstvo, svež vazduh, tišina i mir koji Banat nudi na neki svoj način...

– Možda sam pristrasna, jer sam ovde rođena i volim Sanad, ali i naši ljudi su najlepši – veli naša sagovornica, dodajući da su „dušom dobri”, kao i da su svi jako vezani, kako međusobno, tako i za samo selo. – I naša deca su dobra deca! Recimo, svi Sanaci koji su i otišli negde i uspeli, mnogo ulažu u naše selo, pa smo tako i izgradili kapelu na groblju. Jer, svi koji su ovde ostali, ponikli su iz zdrave sredine, naučeni da rade i stvaraju.

Nije se u svim vojvođanskim selima zadržalo, ali u onim u kojima jeste, meštani se najpre prepoznaju po porodičnom nadimku, iliti špicnamenu (špicnametu). A kad se u Banatu sretnu dve Banaćanke, onda „nadmetanje” izgleda ovako:

– Kod nas ima Kokoševe – veli ona iz Sanada.

– A kod nas su Svrakini – odgovara Itebejka.

– Mi imamo Frulašove – dodaje Popovićeva svoj špicnamen.

– A mi Pipricine – ne ostajemo joj ni mi dužni svog!

Da se neko od domaćina ne uvredi, u Sanadu ima još i Opiračinih, Ođerinih, Petlovih, Džidžinih, Hurkinih, Peglesovih...

Kako je dosta mladih i ostalo u Sanadu i na porodičnoj poljoprivrednoj zemlji, tako drže bikove il’ ovce, i(li) ratare. I što je najbitnije – selo ne izumire! U vrtiću imaju čak 40-ak dece, što predsednici Saveta uliva nadu da ih čeka svetla budućnost.

– Tajna uspeha je što svi volimo ovo selo – jasna je Popovićeva. - Nemam mništa protiv života u gradu, ima to i dobrih i loših strana, ali na selu je jednostavno drugačiji način života. Uvek sam govorila mom ocu: „Nemoj mi pričati kako si ti nekad živeo”, ali kad dođeš u ove godine, onda shvatiš da je dobro pričati deci kako smo mi u naše vreme ovo ili ono, pa da shvate da mnogo više sad imaju i koliko treba da budu zahvalni i da cene sve to!

A ono što se deci u Sanadu nudi jeste treniranje fudbala u FK „Jadran”, igranje folklora u KUD-u „Vuk Karadžić”, ali i druženje na novom dečjem igralištu. Od proleća, ako sve bude išlo po planu (premda uz gospođu Jagodu nema razloga da ne ide), Sanaci će dobiti i dečju rođendaonicu za čije iznajmljivanje će plaćati simboličnih hiljadu dinara, čisto da ima za ženu koja će održavati prostoriju.

– Kad imamo mnogo dece, gledamo da budu zadovoljna, pa samim tim i njihovi roditelji – jasna je naša sagovornica.

Istorija Sanada seže u daleku prošlost, ali se prvi zapisi o naselju pojavljuju tek sredinom 13. veka. Tada je selo bilo smešteno uz samu Tisu i bilo je sačinjeno od sedam zemunica u kojima su živeli ribari. Prema legendi, ovo mesto je dobilo ime po lepoj ribarevoj ćerci Sandi (mada neki tvrde da se zvala Sanada) koja se zbog nesrećne ljubavi udavila u reci.

Samo selo počelo je da se ubrzano razvija tek sredinom 19. veka zahvaljujući žitarskoj trgovini na Tisi, povezujući se sa centrima kao što su bili Bečej, Pančevo, Temišvar i Beč.

Inače, u Sanadu prespava oko 800 meštana koji su i telom, i srcem i dušom ostali verni svom selu. Zato se i isplati ulagati i „vući” sredstva iz Opštine Čoka koliko god je ona široke ruke. A široke je...

– Radili smo sve ono što je selu falilo, pa smo adaptirali stajalište za autobus, popravili smo toranj pravoslavne crkve, napravili smo nov ponton na Tisi, pošumljavali smo... Čistimo i održavamo kanale, bankine, vodimo računa o centru sela... Mnogo sam novca izvukla iz Opštine, ne mogu da budem sebična. Ali moj plan za ovu godinu je da se uradi igraonica i nešto sitno što budemo usput videli. Iskreno, ni nemam neku veliku ideju, ono što smo zamislili smo i uradili – veli Popovićeva.

Tekst i foto:

Lea Radlovački

Za sto dinara put oko sveta!

U Sanadu postoji nekoliko civilnih udruženja među kojima su konjari, golubari, pčelari, Udruženje žena „Neven” i KUD „Vuk Karadžić” kojim se, čini se, selo najviše diči. Em što su najbrojniji, budući da broje 80 članova od tri do 30 godina, ujedno su i najaktivniji tokom cele godine!

– Postojimo već dve decenije i, osim četiri folklorne grupe, imamo i umetničku radionicu – kaže umetnički rukovodilac i blagajnik i sve što usput ustreba da bude Jasmina Maksimov, koja ovu čaroliju stvara zajedno sa koleginicom Tatjanom Stanić i predsednikom Brankom Nikočevim. – Imamo 15 postavljenih koreografija za izvođački ansambl, kao i nošnje za sve igre. Imamo sigurno oko 500 nošnji, pa ih pozajmljujemo drugim KUD-ovima, a onima koji ih vrate kako treba, dobiju i drugi put, ako ne, završili smo. Mnogo nošnji smo šili sami i puno su nam pomagale naše šnajderke iz sela, a sve ostalo, za šta je potreban ozbiljniji vez, kupujemo u Kaluđerici. Imamo veliku pomoć lokalne samouprave pa možemo da kupimo malo žešće nošnje!

Pomenuti trojac je u KUD-u angažovan na volonterskoj bazi, dok deca i mladi mesečno plaćaju članarinu od 100 dinara (da, dobro ste pročitali!), što se potroši na bombone i sokiće kojima se počaste na kraju svake probe. Međutim, uz podršku Opštine i pametnu organizaciju KUD-a, članovi imaju priliku da idu na razne festivale, u državi i inostranstvu, izlete, ali i da dokupljuju šta im treba za bezbrižno i uspešno funkcionisanje Društva.

– Uvek gledamo da pomognemo našoj deci, pa i kad leti idemo na festivale, trudimo se da budu na moru – dodaje Jasmina. – Kad imamo uskršnje i božićne radionice, deca prave svašta, pa to prodaju, a od tog novca sebi obezbede putovanja. Mogu reći da su privrženi, deca su dobra, možeš sa njima lepo da radiš ako pronađeš način, a mi ga svakog dana tražimo.