(ФОТО) ДНЕВНИК У ЈЕРМЕНОВЦИМА Село које је некада било најјаче у околини жели да врати дане старе славе

Према речима нашег саговорника председника Савета Месне заједнице Тибора Халаса, у то време је било више од 1.800 мештана и није радио само онај ко није хтео. Међутим...

– Десило се то да су многи образовани људи отишли одавде, нису имали перспективу – каже Халас, присећајући се дана кад је секирација за опстанком била мисаона именица, а слога међу људима била на завидном нивоу. – Сви смо радили пуном паром, били смо изузетно вредни и јако сложни. Важило је оно: сви за једног, један за све. А сад су сви некако затворени, закључани, тешко је допрети до некога да се уради нешто. Финансијска ситуација је један од разлога, више нико не гледа човека као човека, него све кроз паре, колико ја видим, као пре више од сто година, кад је онај који је био богат, могао све да ради и имао моћ.

Са жељом да се Јерменовци врате на оно што су некад били, потребно је наћи начин како задржати и привући људе. С привредом лоше стоје, од пољопривреде се једва опстаје, осим оних неколико који обрађују више од стотину хектара земље, па мештани махом одлазе у иностранство док себи не обезбеде пензију с којој ће овде достојанствено живети.

– Некад смо у близини имали лековиту воду, били смо познати у Немачкој и целој Европи по томе. Нафтагас је случајно наишао на њу док су бушили, али су дигли руке од тога и све је забетонирано. А то нам је дословно могло бити злато. Немци су у својим картама у делу Баната имали уцртане Јерменовце са купатилом. Међутим, ми као општина смо сувише мали и не можемо да то све поново ревитализујемо и тако покренемо домаћи туризам. Макар и да се приватизује, само да се покрене, то би била бомба – наглашава наш саговорник.

И док су старији окренути својим мукама, млади се забављају на телефонима и рачунарима, због чега у селу не постоји никакав спортски клуб или удружење које би окупљало и анимирало мештане. Чак су и пецароши вукови самотњаци, како их Халас назива, јер, за разлику од оних из оближњег Јаношика, нису организовани и тек појединачно и самостално пецају на каналу ДТД.

Ипак, руку на срце, није да се ништа не дешава у Јерменовцима, односно да се ни у шта не улаже. Рецимо, током наше посете, Улица Маршала Тита делимично је била затворена ка каналу, док је први део, из правца Пландишта и Барица, свеже ревиталозивана и још увек необележена, а реч је о реконструкцији пута ИА реда, коју још од средине јула реализује ЈП „Путеви Србије“.

– За време мог четворогодишњег мандата много тога смо урадили, али то није довољно – вели Халас. – Много смо уложили у амбуланту, остао је да се среди кров, али сад имамо лекара опште праксе и стоматолога. Уредили смо и Месну заједницу, стазе на гробљу, капелу, поставили смо два нова аутобуска стајалишта, означили смо улице, набавили путоказе... Треба да средимо и неку просторију у којој би пензионери могли да се окупљају, а велики проблем нам је школска фискултурна сала која је велика и оронула и нема се пара за њено сређивање. Такође, имамо два бунара али ниједан не ваља, па лети имамо великих проблема. То нам је тренутно приоритет.

Како год звучало вама са стране, који не гајите посебне емоције према Јерменовцима, али уколико вас привлачи миран живот, у селу са свега 500 становника, кућу можете купити забадава – кошта од 6.000 до 20.000 евра. Чак се и неколико кинеских породица недавно доселило, па тако у ОШ „Доситеј Обрадовић“ први разред на мађарском језику похађају свега два ђака – два мала Кинеза.

Текст и фото: Леа Радловачки

Кад оду, недостаје им наш менталитет

Када је дотакао дно – с кућом под хипотеком, банкарским и личним дуговима – Зоран Ранковић је сео у аутобус и упутио се за Беч где је кренуо, не од нуле, већ из минуса, како каже. Од тог тренутка је прошло 12 година, а у међувремену се решио свих новчаних неприлика, почео да таксира, отворио фирму и препородио се.

– Тако олакшање нисам осетио још од Титовог времена – каже нам Ранковић, ког смо срели у центру Јерменоваца, како се упутио у Пошту која је већ била затворена. – Планирам овде да се вратим кад одем у пензију, али прво треба склопити причу. Уредио сам кућу, а желим да имам свој мир и благостање, с тим да се више нећу бавити никаквим пословима овде...

На питање шта му највише недостаје из Јерменоваца док је у Бечу, Ранковићев каже: људи, наш менталитет – али одмах окреће на шалу, испричавши нам виц који даје најбољи одговор.

– Знате ли где су гастарбајтери срећни? Кад смо у Бечу, недостаје нам дом, имамо потребу да идемо кући. Онда дођемо овде и после недељу дана одлепимо од овога и хоћемо да се вратимо у Аустрију. И, где смо срећни? У Мађарској! Између, на путу тамо и овамо – закључује наш саговорник.