E, da nam je jedna fabričica u Kuzminu!

On se bavi stočarstvom, i drži bikove i svinje, a prošle godine je preko Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo putem konkursa podigao kredit za kupovinu teladi.

- Sad su to već junad i bikovi i imam 20 komada i teško se živi od ovog posla - kaže Živan i dodaje da u selu ima prilično praznih kuća i mladi odlaze, ali i ima primera da su mladi bračni parovi dobili do osam hiljada evra od države i uz doplatu kupili kuće na selu.

Selo ima osmogodišnju školu, kao i ambulantu, dva lekara, a prema Živanovim rečima, iako je najavljeno da će ove godine selo dobiti novu putnu infrastrukturu, on smatra da je to najmanji problem.

- Selo je na dobrom položaju, blizu su Bosna i Hrvatska, blizu je autoput i rečeno nam je da će da prave i autoput za Bosnu, preko Bjeljine i Rače, tako da nam je položaj odličan, ali nema investicija, jer sve vuku Sremska Mitrovica i Ruma - napominje Živan i smatra da bi i njegovo selo moglo da dobije neku malu fabriku, u kojoj bi se zaposlili ljudi i na taj način selo živnulo.

Prema njegovim rečima, fabrika koja bi uposlila stotinak radnika bi potpuno promenila sliku sela jer kako kaže, da ima dosta nezaposlenih, a većina stanovništva se bavi poljoprivredom.

- Mladi beže u veće gradove, rade bilo šta, samo da ne žive na selu - veli Živan i ističe da bi nekakav pogon sigurno zadržao stanovništvo na selu, kako on kaže samo jedna “fabričica”, ne mora uopšte da je velika.

Živan ističe to kao glavni problem, ne smetaju im ni putevi, imaju školu, lekare, selo se nalazi na idealnom mestu, ali baš zbog manjka posla, mladi odlaze.

- Od poljoprivrede nema puno, poljoprivreda ko poljoprivreda, to je tvrd život, gorak i mladi neće time da se bave - kaže Vuletić, čiji je sin završio školu za automehaničara i još uvek živi s ocem, ali Živan ne zna da li će tako biti  i u budućnosti… Prema njegovim rečima, Novi Sad je prebukiran, Beograd još više, a sela se prazne.

- Iz Kuzmina je za Novi Sad otišlo da živi stotinak meštana, kao i za Beograd, pa i za Sremsku Mitrovicu, i šta nam onda vredi put - pita se Živan koji ima 56 godina i ne namerava da se seli. Kada je on išao u školu, dva osma razreda brojala su šezdeset učenika, dok je sedmi razred brojao devedeset, tako je bilo 1962. i 1963. godine:

- Sada ne znam da li imamo 15 mališana u zabavištu! On dodaje i da njegova žena putuje u Rumu na posao i radi u fabrici, a ne misli da Ruma ima bolji položaj od Kuzmina, jedino priznaje da je bliži Beograd i ništa više.

- Kod nas je autoput na pet minuta, odmah naplatna rampa, i Bosna i Hrvatska blizu, zašto mi nemamo fabrike, ne razumem, da ljudi moraju da putuju na posao u drugi grad - kaže Vuletić i seća se da je krajem osamdesetih svako mesto sa dve hiljade stanovnika imalo neko postrojenje ili “fabričicu”. - Prosto ko pasulj, ako hoćeš da zadržiš nekog na selu, samo daj ljudima posao i da rade, i onda će sve biti bolje. Ovo danas ne znam čemu vodi, odnosno ne vodi na dobro, da mladi odlaze i sela umiru.

Tako pripoveda Živan i dodaje da ne može da nađe radnika kad mu treba i da nema s kim da natovari hiljadu bala slame, bilo čega, rade samo sredovečni ljudi od 50- 60 godina, mladi ne znaju ni da drže vile, ni da bace balu, to ih ne zanima...

 Maša  Stakić