„Dnevnik” u viševekovnom selu: Adorjan

Ovo je mirno, bezbedno naselje, ističe kao najlepšu prednost svog sela predsednik Saveta Mesne zajednice Adorjan Čaba Boršoš.

Kako kaže, svi žive ujedinjeni, nema nacionalizma.

Rumunski Romi, koji su nam se doselili 1914. godine, poprilično su osetljivi da se za njih ne kaže nešto loše, te su jako vredni. Ono što je zanimljivo u vezi sa njima je da idu u mađarsku školu, katolici su, slušaju srpsku muziku na proslavama, a psovke mešaju na sva tri jezika, kaže Boršoš.

U Adorjanu nema krađa i provala, možda baš zato što nisu mesto kroz koje se prolazi. I valjda zbog svega navedenog, u celoj opštini Kanjiža, kod njih je najbolja situacija. A i životni standard, reklo bi se...

Kao što se vidi, imamo dosta novih izgrađenih kuća, priča naš sagovornik.

Kako kaže, praznih kuća za prodaju nemaju, a i ako neko želi da proda svoju nekretninu, proda je za dva-tri dana.

Mogu da vam uporedim sa Sentom ili Kanjižom, jer ovde kad prodaju kuću i kad kupe nešto u Senti, ostane im još para. Za 5.000 evra možeš kupiti kuću koja je samo za rušenje. Ako vam treba normalna kuća, koja treba samo da se okreči unutra, a izgrađena je sedamdesetih, onda je od 15.000 do 20.000 evra, dok su novoizgrađene kuće i do 40.000 evra, kaže naš sagovornik.

Žitelji Adorjana već godinama iščekuju da se na komasaciju njihovog atara stavi tačka. Međutim, kako uvek nešto iskrne, ali i kako se nemirna Tisa šetala proteklih decenija (i decenija), približila se naselju za 120 metara, „progutala” zemljište i kuće i tako dodatno zakomplikovala čitav proces.

Od 2012. ljudi obrađuju po novoj raspodeli a još uvek nismo stigli do završetka, pojašnjava predsednik Saveta Mesne zajednice Adorjan Čaba Boršoš.

Kako dodaje, nadležni nisu znali da li će sa druge strane Tise biti zemljište koje pripada nama ili Čoki, jer to je ipak Banat.

Na kraju je ostalo na tome da tamo imamo teriotiju od desetak hektara, ali je to državno zemljište. Neophodno da stavmo tačku na komasaciju, jer imamo zgradu na mestu gde je bila zemljoradnička zadruga, treba da je renoviramo, napravili smo projekat, imamo para na računu, ali ne možemo da počinjemo s radovima jer ne možemo da dobijemo građevinsku dozvolu, kaže Boršoš.

Takođe, zbog nedovršene komasacije, ne mogu ni da krenu sa rešavanjem kanalizacije u selu, mada Boršoš očekuje da će se krenuti s radovima za dva-tri meseca, budući da su papiri već u Beogradu na kontroli.

Komasacijom smo napravili industrijsku zonu od desetak hektara, želimo da dovedemo strane investitore kako bismo zadržali ljude u selu, zaključuje naš sagovornik.

Kako je moguće da su Adorjani baš tako uspešni, snalažljivi - drugačiji? Osim što rade po firmama u okolnim većim mestima, bave se i poljoprivredom, pa mogu solidno da žive, dok imaju i tridesetak ljudi koji rade u Mađarskoj od ponedeljka do petka.

Nekad smo uzgajali dosta duvana, sad nam je ostala industrijska paprika, peršun, a imamo dosta povrtara i stočara, pojašnjava Boršoš, koji je i sam poljoprivrednik, ali i lovac na sitnu divljač. Malo ih je, veli, lovaca, svega četvorica...

Lovimo prepelice, fazane, zečeve, srne, a ponekad u prolazu i divlje svinje, dok pecaroša ima mnogo. Imamo i ribare koji od „Voda Vojvodine” iznajmljuju Tisu, objašnjava naš sagovornik.

Kad selo ima lovce i ribolovce, očekuje se da nekad „padne” i neki gulaš ili riblja čorba, možda čak i u vidu neke tradicionalne manifestacije, međutim to nije slučaj u Adorjanu. Ali, zato imaju čuveni Festival hurke i kobasice (jer ipak imaju više stočara neg’ ovih prvopomenutih), koji, nažalost, nije održan proteklog novembra, kada je trebalo da bude jubilarni deseti put.

Na festivalu nam učestvuje više od sto ekipa, to bude najveća manifestacija u široj okolini. Tog dana u Adorjana bude i do 15.000 posetilaca! Tom prilikom organizujemo i sajam poljoprivredne mehanizacije, imamo i vašar na ulici, pa da biste došli, morate još kod groblja, na ulazu u selo, da se parkirate, s osmehom priča Boršoš kom vidno nedostaje prošlogodinji događaj.

U Adorjanu ima sve što je meštanima potrebno, bar oni sami tako tvrde. Da nije istina, verovatno mi svoje rodno mesto napustili, a ovako su ostali u njemu i ne planiraju ikuda da idu.

Ja sam se rodio ovde i ne idem nigde, ne idem ni kod komšije, u drugu kuću, a ne u drugu državu, kaže nam raspoloženi Ferenc Česko, koji uzgaja krave i prodaje mleko po zadovoljavajućoj ceni „Subotičkoj mlekari”.

Po njegovim rečima, kad držiš stoku, onda nema slobodnih dana, nema praznika, samo se radi...

Sličnu sudbinu deli i Tibor Vereš koji drži 3.000 grla ovaca. U „šetnju” izvodi samo oko 400 njih i to po šipražju ka Tisi, gde smo se i sreli.

Deset godina se bavim ovim, držao sam svinje, ali to se ne isplati, priča nam Vereš i priznaje da se u Adorjanu lepo živi, mada i siromašno.

Radio je, kako kaže, i u Mađarskoj, ali je ovde najbolje.

Imamo Tisu, ovde sam se rodio, ne idem nigde. Sve je dobro, poručuje Vereš.

Adorjan je jedno od najstarijih naselja u Vojvodini, dok o njegovom postojanju dokazuju pisani dokumneti još iz 1198. godine.  Istina, tada su bila dva Adorjana - Gornji i Donji, koji su zajedno imali oko sedam manastira.

Vremenom je Donji raseljen, a Gornji preimenovan u (obližnji) Trešnjevac, dok je sadašnje selo na toj lokaciji već skoro dva veka.

Ima još nešto neobično u vezi sa Adorjanom, a to je priča o njihovoj osnovnoj školi. Kako se naš domaćin priseća, do 1978. godine osmoletka je brojala šest razreda, a onda četiri. Učenici od petog do osmog su putovali u Kanjižu, a takvu sliku su imali priliku da promene pre nekoliko godina kada im je ponuđeno da im osnovna škola konačno doživi da ima svih osam razreda. Međutim, odbili su tu šansu...

Nisam želeo sam da odlučujem o tome, pitao sam roditelje i oni su rekli da su i oni putovali za Kanjižu, pa neka putuju i njihova deca, objašnjava predsednik sela.

I on je, kako kaže, isto završio osnovnu u Kanjiži, a u srednju je putovao za Sentu.

Mogu reći da mi kao seoska deca nismo imali nikakav problem u srednjoj školi zato što smo bili sa sela, ipak smo odrasli sa decom iz grada, poručuje Bošoš.

Lea Radlovački

Foto: V. Fifa / D. Dudvarski