"Dnevnik" u stogodišnjem selu - Aleksandrovo

Mi smo se, jasno je, zadenuli u ovo drugo, ali iz razgovora smo nekako više osetili dušu onog prvog. Iako niko nije mogao da nasluti takvu vrstu tranzicije, u administrativnom, duhovnom, kulturološkom, ama bilo kakvom smislu, svako se pak privikao na novo, ali dobro naučio i zapamtio sve proživljeno. O tome kako je Aleksandrovo nekad izgledalo, od samog nastanka, pa tokom razvitka, preko devedesetih i sve do današnjih dana, pričali su nam sekretar Mesne zajednice Ognjen Milošević i bibliotekarka Jadranka Volarov.

- Naše selo je uvek bilo napredno, ispred svog vremena - pojašnjava Kolarov, prva iz svoje familije rođena u Banatu, budući da su se njeni roditelji doselili u nekom periodu nakon Drugog svetskog rata. - Recimo, 1963. su kod nas komunisti bili na vlasti, nešto kasnije su nam promenili ime sela, što je opet rađeno 1992. i to pamtim jer sam bila trudna u Livadama, a porodila se u Aleksandrovu. Ne treba zaboraviti ni da smo crkvu, odnosno Hram Svetog Georgija, izgradili do sredine tridesetih. Bazen smo napravili ’67, a ’71. smo svuda u selu imali trotoare. Puteve su počeli da nam prave 1980. Sećam se, bio je neki momak iz Valjeva koji je 1982. za naše selo rekao kako ima apsolutno sve, puteve, bioskop, školu, ambulantu, poštu...

Proteklih nekoliko godina meštani Aleksandrova pomalo neobično obeležavaju crkvenu slavu sela - Đurđevdan. Naime, kako je mnogima od njih to i porodična slava, došlo se na ideju da se osnuje manifestacija „Uoči Đurđevdana”, koju obeležavaju 4. maja kao da je 6. Tako je nedavno otvorena i izložba slika učiteljice u penziji Nade Bogaroški, zajedno sa literarnim radovima osnovaca na temu Đurđevdana. Kulturni program je obuhvatio i nastup malih fokloraša KUD-a „Aleksandrovo”, plesači Kluba „Ideal” tamburaškog orkestra „Ševe”, bazar na kom su učestvovale razne lokalne preduzetnice, kao i Udruženja žena „Livađanke” i Aktiv žena „Aleksandrovo”.

- Inače, Dani sela su nam Ilinski dani, 1. i 2. avgusta, i to obeležavamo nekako više nego Đurđevdan - objašnjava sekretar MZ Aleksandrovo Ognjen Milošević.

Međutim, svaka ta proslava nekad je izgledala daleko bogatija nego danas.

- Za slavu sela bi nekad bila igranka u parku, dolazilo nam je Atomsko sklonište za čiji nastup je prodato više od 800 karata, pa su je dolazila i Generacija 5, Ju grupa, Laboratorija zvuka - priseća se bibliotekarka Jadranka Volarov. - A preko, u Domu kulture, bio je bioskop sa višenamenskom salu, pa su tu dolazili narodnjaci, Hanka Paldum, Drljača, to su hepeninzi koje ja nisam posećivala. Jedne godine je za program bilo otvaranje bazena, moto trke kroz selo, nastupala je Nada Mamula, program boli glava, bila su i bar dva velika šatora sa živom muzikom, igrankama... Sad svega toga nema ni za deset slava, ali nema sad ni stanovništva.

Aleksandrovo ima i danas sve. Kako nam je nabrajao Milošević, na spisku su etno soba, apoteka i poljopapoteka, marketi, butik, supermarketi, frizer, restoran, agencija za registraciju vozila, knjigovodstvena agencija, benzinska pumpa koja radi 24 sata, pekara, trafika, pijaca, čak i radnja kineske robe! Istina, firmi je manje nego ranije, ili one koje postoje zapošljavaju manji broj ljudi, međutim, određene grane poljoprivrede i dalje se drže.

- Imamo malo zemlje, naročito koliko bismo hteli da radimo - govori kroz smeh sekretar Mesne zajednice. - Svi hoće da rade, nema više loše zemlje. Jeste nam kvalitet do treće kategorije, ali toliko je loša zemlja da bismo imali deset kupaca da se sad razglasi da prodajemo! Istina, ima delova gde su baš podzemne vode pa uništavaju rod, ali inače je tvrđa za obradu, prava banatska crnica. Uglavnom je ratarstvo zastupljeno, žito, kukuruz, soja, lucerka, suncokret, repa je stala, a imali smo i povrtarske kulture. Imamo maline, lešnike... Mnogo je proizvođača mleka, cela naša opština nema ih toliko koliko ima samo u Aleksandrovu. Desetak familija ima više od sto krava. Svinjarstvo više niko ne radi, svi držimo za svoje potrebe, a pet-šest familija ima do 200 grla ovaca.

Kad se sve sabere, u Aleksandrovu je danas više stoke na spavanju, nego ljudi. Prema nezveničnim statistikama, ima oko 2.000 njih koji su u selu, dok osnovnu školu „Branko Radičević” pohađa oko 200 dece, što je više đaka nego u školi u Srpskoj Crnji.

- Ovo selo je poznato kao hraniteljsko selo - kaže Milošević. - Udruženje hraniteljica ima svoju kuću za igru, takoreći, pa je i izdaju za rođendan. U selu imamo oko 50 dece u tim prodicama kojih je aktivnih 15. Dosta te dece je i ostalo da živi u Aleksandrovu, došli su ovde sedamdesetih kao bebe, a kasnije zasnovali porodicu.

O Aleksandrovu smo, da se primetiti, mogli da pričamo do prekosutra, ali valja napomenuti da meštani jedva čekaju da im se renovira Dom kulture, za šta su dobili 26 miliona dinara od Uprave za kapitalna ulaganja APV, dok će na red nekad već doći i sređivanje škole, kao i vodovodne mreže. A znate li šta nam je najlepše u vezi sa ovim mestom? Višedecenijski drvoredi kestenova, hrastova, lipa, četinara!

Lea Radlovački