DNEVNIK U STEPANOVIĆEVU Život na selu je čista ljubav

Tako su, umesto zaglavljeni u atarskom blatu, meštani uglavnom bili zaglavljeni u kućama ili kancelarijama, zavisi kako se ko u životu snašao, pa je tako i nama preostalo da se zarad svog posla snalazimo i dovijamo u ovom mestu kako znamo i umemo. I možemo.

Tako su melanholija i neko neobično sivilo osvojili Stepanovićevo i naizgled oborili selo koje nosi ime po nepokosivom vojvodi, a od malobrojnih meštana čujemo da kiša nije jedini krivac što od oko 2.100 ljudi jedva nađosmo njih nekoliko.

- Ko može sebi da priušti da kupi stan u Novom Sadu i da tamo živi, tako i uradi, a ostali koji nam odlaze uglavnom idu u Austriju, Nemačku pa tamo ili rešavaju papire ili na tri meseca čuvaju babe, malterišu, kreče - priča nam matičarka iz Mesne kancelarije Stepanovićevo Vesna Rončević, prisećajući se kako je nekada i ona imala više posla. - Mi nemamo ovde restorane, pa se mladi uglavnom venčavaju u gradu, što razumem, žele da imaju lep ambijent. Od početka godine imala sam deset venčanja, a ovde se uzimaju oni koji nemaju mnogo novca, pa dođe njih desetak, ili ako je nešto hitno, zbog papira, ako putuju u inostranstvo ili je beba na putu. U svakom slučaju, svako ima svoju muku.

Neko bi pomislio da blizina grada može da doprinese okolnim selima tako što se ljudi neće odseljavati, ali ako neko živi u Stepanovićevu, a treba mu bar sat vremena vožnje prigradskim autobusom do Novog Sada da bi otišao na posao, onda je i razumljiva odluka da sebi uštede protraćeno vreme u saobraćaju.

- Ima i onih koji putuju na posao, njih tridesetak recimo, ali neko ko može da priušti sebi da kupi stan i da ne putuje, tako i uradi. Ja sam putovala za grad, znam šta je, moraš ustajati ranije, u putu dnevno provedeš tri sata. Bilo bi nam lakše da naprave put od Tankosićeva u Kisaču pa do nas, jer svaki autobus ide donde pa se vraća do centra Kisača i onda ovamo... Bilo bi dobro i kad bismo imali i više linija, naročito vikendom, jer tad kao da smo odsečeni od sveta - pojašnjava nam Rončević i dodaje da je bilo čak i reči da će dobiti priključak na autoput, što bi, između ostalog, moža stvorilo priliku za izgradnju industrijske zone, privuklo neke investitore, a samim tim i zadržalo mlade u selu.

Ko ima volje i mogućnosti, ništa nije daleko

Uprkos tmurnom danu, centar Stepanovića je ipak napravio šaroliku sliku zahvaljujući cvećarici koja radi kad je sezona prodaje određenih vrsta bilja. Vlasnici su zadovoljni poslom kako fercera, a za samo selo kažu da se dosta promenilo od perioda kad su bili deca.

- Promenilo se mnogo, pre svega dosta je mladih otišlo odavde, a mene je zadržala baš ljubav prema selu, jednostavno ne volim grad i nisam se pokajao - kaže nam Miloš Komar, kog smo zatekli kako unosi cveće u radnjicu da se ne bi natopilo kišom i izlomilo na vetru. - Imamo ovde sve što nam je potrebno za život. Blizu smo gradu, autobuska veza je odlična, a imamo sve što imaju i oni tamo. Iskreno, ne vidim ni jednu manu što smo blizu Novog Sada, jedino to da se tamo više stvari dešava, za decu je veća mogućnost nego kod nas, jer u Stepanovićevu imamo folklor, yudo, fudbal i to je to, možda još neke sekcije u školi, a u gradu je izbor veći. Ali, nekome ko s Naselja ide do centra, vremenski mu treba skoro isto koliko i nama. Samo je pitanje ko koliko ima vremena i volje, ali i mogućosti...

S druge strane, dobra je stvar što im sada grade brzu prugu, čemo se meštani Stepanovićeva i te kako raduju, budući da su oduvek bili redovni putnici.

- Ono što je nama svima najvažnije jeste da smo dobili kanalizaciju i prečistač, i sve dobro funkcioniše - zadovoljna je naša sagovornica. - Sredili su nam Dom kulture i sad čekamo da ga napune i da počne da se koristi. Proširili su nam Ulicu Solunskih dobrovoljaca i sad kola mogu da se mimoilaze. Takođe, ozelenjavaju nam mesto, napravili su novo dečje igralište u dvorištu vrtića.

I, bez obzira na to koliko život na ovako nekom mestu ima prednosti, Rončević naglašava da sve to jeste lepo, ali da mora mnogo da se radi - u bašti, dvorištu, ispred kuće, u kući... i sve to mimo radnog vremena.

- Ima onih koji su iz grada došli ovde, kupili kuću, nisu se snašli i sad hoće da je prodaju i da se vrate. Ja kažem da je život na selu čista ljubav! A kao što volim da mi je ispred kuće lepo i čisto, tako volim i ovde na ulici i nije me sramota što počistim, pokupim smeće i sredim trotoar - kaže matičarka, tvrdeći da joj je u Stepanovićevu najlepši vrtić jer vrvi od dece koja su život i daju najbolju energiju selu.

Tekst i foto:

Lea Radlovački