„Dnevnik” u selu s imenom i prezimenom: Putnikovo

Na svega tri kilometra od već postojećeg rumunskog sela Uzdin, Srbi iz Mađarske, takozvani optanti, pristigli su u komšiluk. Završetak Drugog svetskog rata doneo im je nove suseljane - Srbe iz Kuršumlije i Bosne. Međutim, budući da nikad nisu bili naročito brojni, tri ulice - Bosanska, Davidova i Stankova (premda se za ovu dvojicu ni ne zna ko su bili, a prvi su vrlo jasni), sasvim su dovoljne za život skoro 200 duša, ali ne i za osnivanje Mesne zajednice. Zato su domaćini, makar oni „formalni”, u Uzdinu, kroz koji svakako morate da prođete kako biste stigli do sela, ukoliko vas usput ne pregazi teretni voz, a koje nosi ime po Vojvodi Radomiru Putniku.

- Kako se priča, trebalo je da sve te ljude dosele u Uzdin, ali je i tad ovo selo bilo čisto rumunsko i nisu dozvolili, pa su dali zemlju na tri kilometra od nas - kaže sekretar Mesne zajednice Uzdin-Putnikovo Lavinel Pankaričan, koji vuče korene iz obližnje Sutjeske. - Ipak, nikad nije bilo nikakvih problema na nacionalnoh osnovi. Naši su išli tamo, oni su dolazili kod nas, čak i u ratno vreme.

Dede i pradede su uvek živeli kao jedno, uverava nas predsednik MZ Dorel Petroj, prisećajući se kako su uvek pomagali jedni drugima, čak i u vreme kada je Putnikovo bilo u nastajanju.

- Naši odavde odlazili su da pomažu, davali cigle za izgradnju - objašnjava Petroj, ističući da je uglavnom sve to stvar vaspitanja. - Neki ljudi iz Putnikova pričaju rumunski, ali kad se sretnemo, pričamo srpski da svi razumeju. To selo je više sastavni deo našeg, kao istureno odeljenje.

Ali, zato, školska odeljenja više nisu podeljena, te od ove školske godine svi đaci idu u uzdinsku školu, ali i vrtić.

- Ove godine se ugasila škola, a inače je bilo od prvog do četvrtog razreda - navodi Pankaričan. - Nema ih dovoljno ni za jedan razred, ali nam je dvojezična škola.

Po završetku osnovne, deca mahom odlaze u Kovačicu u srednju, pa kasnije u Beograd na fakultet gde zbog posla i ostaju. Stoga mladih u Putnikovu ima samo vikendom i tokom letnjeg raspusta. A kad završe radni vek, penzioneri se rado odlučuju na povratak u rodno selo.

- Brojčano se ne smanjuju mnogo jer odu pa se vraćaju - priča sekretar MZ Uzdin-Putnikovo.

Međutim, oni koji reše da ostanu u svom mestu, bave se poljoprivredom, premda je stočarstvo na izdahu i ljudi drže živinu i svinje za „svoju dušu”, iliti svoj stomak, dok ostali uzgajaju žitarice ili čak putuju za Beograd, Pančevo, Zrenjanin na posao.

- Nekada smo najviše gravitirali ka Zrenjaninu, naročito dok je bila industrija, a sad se uglavnom ide za Beograd i to oni koji rade na građevini, pa odlaze ujutru u 5, a vraćaju se uveče oko 18-19 sati - dodaje Pankaričan.

Ali, ako nešto valja u tom banatskom seocetu na kraju opštine i početku peščare, jeste voda! Jer, kako naši sagovornici kažu, tamo gde je peskovito zemljište, najbolja je voda. I kad su na 17 lokacija radili hidrološke analize pre deset godina, ustanovilo se da je u Putnikovu najbolja. Čak su bili i planovi da se tamo izgradi fabrika, ali su i dalje u vazduhu, daleko od izvora, doduše, nikad osvetljenije.

- Skoro nam je cela opština prešla na led rasvetu i sad radi devedeset odsto sijalica u selu, a mi još uvek predlažemo gde da postave nove sijalice - kaže Uzdinčanin koji vuče korene iz Sutjeske.

A pod svetlošću dana, meštani Putnikova od nedavno imaju obezbeđen besplatan autobuski prevoz do Kovačice, dvaput dnevno, premda su svi navikli da izađu na glavnu „stradu” i podignu palac kad ustreba.

Putnikovo nema kafanu, ali zato ima jednu prodavnicu koja je, svakako, višenamenska. Osim što se u njoj može kupiti hleb, mnogo važnija namernica muškoj populaciji je pivo, ali i čokolada, makar kad im u goste dođe neko neočekivan, poput nas.

- Ovo je bečka škola, istureno odeljenje Putnikovo - nasmejan je i nenaspavan Miloš Đolović, budući da smo ga oko podneva sreli kod prodavnice nakon što je završio treću smenu na poslu. - Mi se trudimo da budemo fini, i ovako nas je malo, pa da ostavimo dobar utisak. Ako sam i lupio nešto, ti to preskoči!

Najveći su lokalni tračevi ko je s kim, gde i kad bio, kao i žal što su im popravili uličnu rasvetu, pa se sve navedeno još bolje vidi. I, iako su im kuće skuplje, preko 10.000 evra zbog dobre gradnje, zato su, kako s radošću kažu, grobna mesta jeftinija. Valjda im se zato penzioneri i vraćaju u selo.

„Idi, sine, tamo kod radnje, ima momak koji će ti pomoći oko toga kako se živi u Putnikovu, zove se Raša”, po dolasku u selo nas je usmerila Ljubica Hofman, rodom iz Kuršumlije, koja je potom 50 godina provela u Beogradu a onda se od 2011. vratila u Banat gde s pticama provodi penzionerske dane. Tako smo otišli u potragu za momkom Rašom, odnosno Ranđelom Anđelkovićem, koji je objavio tri-četiri knjige o Putnikovu, i još nekoliko o drugim temama, insistirajući da sve potražimo u Matici srpskoj, umesto da nam on ispriča nešto najbitnije.

- Ooo-ho-ho, 600 strana ima ta knjiga, teška je kilogram i dvesta - ponosan je Raša, mada spreman na šalu da se to delo prodaje na kilogram.

 Lea Radlovački