„Dnevnik” u selu neobičnog naziva: Sonta

I to je najveća boljka onih koji su odlučili da u Sonti ostanu jer to znači da je iz svake porodice bar jedno dete odlučilo da napusti, ne samo selo već i celu državu.

Nema kontinenta na kojem nema Sonćana, kaže sekretar mesne zajednice Sonta Dragan Radojević, čija ćerka živi u inostranstvu, dok mu žena po nekoliko meseci čuva starije ljude van Srbije.

Kako dodaje, drugačije se živi kad imaju prilive iz Evropske unije... Našim građanima više znači to što imaju dvojno državljanstvo, budući da je ovde najviše Hrvata, nego to što nam je granični prelaz blizu. Kad sam pre 40 godina došao u Sontu, bilo je više stanovnika, tu je bilo šetalište, bilo je živo, imali smo mnogo kafića i kafana. Sećamo se, sa setom, morali smo ispred lokala da čekamo da neko ustane pa da ugrabimo mesto. Sad su kafići prazni... Nema porodice u selu da joj bar jedno dete nije otišlo odavde. Mladi žele da žive svojim životom, imaju svoje potrebe, veli Radojević.

Međutim, to ne znači da Sonta kao mesto nema šta da ponudi onima koji u njoj žive. Naprotiv. Sonćani imaju priliku da se bave raznim sportovima, da se druže u okviru dva KUD-a, „Ivo Lola Ribar” i „Šokadija”, a tu je i Centar za kulturu i obrazovanje „Sonta” koji okuplja mlade entuzijaste voljne da se bave glumom i raznim volonterskim aktivnostima. Takođe, imaju izuzetno bogato lovište, a blizina Dunava pruža priliku za kampovanje i uživanje u Specijalnom rezervatu prirode „Gornje Podunavlje”.

Nekada se meštani Sonte iz gornjeg i donjeg dela sela nisu slagali, pa je 1928. godine osmišljen Grožđebal da bi se svi povezali i pomirili, priča Radojević, prepričavajući kako je momak iz jednog dela Sonte morao da ima petlju da se oženi devojkom iz drugog dela. Pokupili su, veli, dobre stvari jedni od drugih.

Premda sve više mladih napušta Sontu, oni koji su odlučili da se zadrže u tom selu, pre šest godina su pokrenuli Centra za kulturu i obrazovanje „Sonta” (CEKOS). Ta organizacija je nastala prevashodno iz potrebe mladih za dramskim studiom, da bi se vremenom razvijala na projektne i volonterske aktivnosti. Danas je Sonta kao mesto poznata među omladinom iz cele Srbije, budući da organizuju brojne seminare i treninge namenjene upravo njima.

Mi se uvek vodimo time da treba da pokušamo i da tako i možemo da uradimo bilo šta, kaže koordinatorka programa CEKOS-a Jelena Šegrt.

Kako dodaje, ne treba odustajati, treba želeti, jer uvek se može naći način.

Da je moguće realizovati sve što se zamisli, potvrđuju i pozorišni festival „Nedelja pozorišta”, koji je nedavno održan šesti put, u izmenjenim terminima zbog pandemije, kao i bioskop, koji je ponovo proradio zahvaljujući isključivo mladim volonterima iz Sonte.

Od značajnijih stvari smo uspeli to što smo kupili ovaj prostor početkom godine. Bili smo u zakupu, a onda smo pokušali da ga kupimo i vrlo brzo smo skupili neophodan iznos jer su nam pomagali ljudi i iz mesta i sa strane, ko je koliko mogao. Sad nam je ostalo da sve sredimo jer su prozori i izolacija loši, nameštaj je star, stepenište se odvaja od zgrade, navodi naša sagovornica.

U šali kažemo da smo mi naučili ove što su došli da kuvaju paprikaš, a oni nas da okrećemo prasiće na ražnju..., kaže Radojević.

Što i ne čudi, budući da je poznato da hrana spaja ljude, a naročito da se do srca ide preko stomaka. Tako je danas stvar drugačija pa se Sonćani ponose brojnim mešovitim brakovima i slogom koja vlada u selu.

Živimo bogatstvo raznolikosti, i to se meni dopada, ističe član Opštinskog veća Milan Šarac.

Ovde su, dodaje, mirni ljudi, mirnog temperamenta.

„Genetski” Sonćani su mirni, a i ovi pridošli su prihvatili taj mentalitet. Nema sukoba, posebno što su brakovi više raznoliki, što je pozitivan doprinos i evropski trend, pa smo bar po tome blizu Evropi. Mogu vam reći da je Sonta prijatno mesto za stanovanje!, veli Šarac.

A nama ne preostaje ništa drugo nego da im verujemo jer selo i na prvi pogled ostavlja izuzetno pozitivan utisak, budući da je veoma uredno i živopisno, što se, budimo iskreni, ne sreće često po vojvođanskim selima.

Trudimo se da udovoljimo građanima koliko je u našoj moći, da vidimo najznačajnije probleme, da ih rešimo i da građanima olakšamo, naglašava sekretar mesne zajednice.

Sonta se u zvaničnim dokumentima pominje još u 12. veku pod nazivom Zund, i to na tri kilometra jugozapadno od trenutno naseljenog mesta.

Veruje se da je ime dobilo po nadimku Vidakovića, zvanog Sonda, pod čijim su se vođstvom Sonćani poreklom iz Hercegovine, povlačili od Turaka. To selo je u 16. veku imalo 36 oporezovanih domova, dok je krajem 19. veka u Sonti živelo nepunih 5.000 stanovnika.

Po njegovim rečima, Sonta je još ranije rešila problem vode, tako da imaju dobru pijaću vodu, rešen im je vodovod.

Imamo oko 40 kilometara puteva u selu, što ukazuje na to da ovo nije malo selo. Sve ulice su asfaltirane, dok je ostalo da uradimo još malo trotoara – svake godine napravimo oko 500 metara. Imamo novu kapelu i nju svi zajedno korisitmo. Svakog dana se ulaže u selo. Pre neki dan mi je jedan naš žitelj, koji je već duže u inostranstvu, rekao da mu je drago što, kad ide kroz selo, svaka sijalica gori. Meni je još draže kad čujem tako nešto!, kaže Radojević.

Kanalizacija je, kao i u većini ostalih mesta, nerešena, premda je taj projekat u planu već duži niz godina. S druge strane, u školu se dosta ulaže, uprkos sve manjem broju đaka, a uskoro će se sređivati i vrtić, za šta će biti obezbeđeno 12 miliona dinara.

Jedna od većih investicija koja nas čeka je pravljenje zelene pijace. Biće to veoma lep objekat, vredan oko 28 miliona dinara. Imamo obećanje od opštinske uprave da će nam pomoći, tako da računam da ćemo to završiti sledeće godine. Za sad koristimo jedan prostor na otvorenom, ali nije registrovan kao pijaca, pojašnjava Radojević, dodajući da Sonćani i danas plaćaju samodoprinos u iznosu od 3 1 odsto, odnosno jedan procenat izdvajaju za novorođene i umrle, a tri odsto za ulaganja u selu.

Kao što im nije strano zajedničko građenje budućnosti, tako ne beže ni od sećanja i veličanja svih onih koji su doprineli u oslobodilačkim ratovima tokom prve polovine prošlog veka. Redovno obeležavaju sve datume, u maju i oktobru, a brojne spomenike čuvaju i u njihovoj blizini drže recitale i polažu venac u znak sećanja na hrabre meštane koji su doprineli spasavanju svog naroda kada je to bilo najpotrebnije.

Lea Radlovački