Da Ilandžanima nije Miloša Crnjanskog, ne bi oni bili „zaguljene lale” i „sami svoji preci”. Ne daju na sebe i vole ono što imaju, ali ne mrze tuđe. Možda zato se „dođoši”, među kojima smo bili i mi kao brzinski gosti, ne zadržavaju dugo, dok starosedelaca ima ’di vam srce poželi.