„DNEVNIK” U SELU NACIONALNIH ZAJEDNICA - SAJAN Sloga i razumevanje na banatski način (FOTO)

Ili je, makar, to bio u kontinuitetu od osnivanja 1806. godine pa sve do 2018, kada je ostao bez i jednog proizvođača! U vremenima kada je dostizao vrhunac, od 500 porodica bar 450 uzgajalo je duvan i to u okviru domaćinstva, budući da je svako uz kuću dobilo bar jutar zemlje. Naravno, glavna radna snaga bili su svi članovi, nekoliko generacija, da bi se taj biznis polako gasio sa sve većim odlivom mladih u gradove, pa i druge države.

Ipak, Sajan i dalje ponosno stoji na uzvišenju okružen slatinastim zemljištem koji nije najpogodniji za ratarenje (mada se za to najviše koristi), dok pašnjaci, koji su idealni za ispašu, zvrje prazni ili bivaju preorani...

- Devedesetih, u vreme hiperinflacije, upravo je duvan pružao mogućnost da naši ljudi prebrode tešku ekonomsku situaciju - priseća se predsednik Saveta Mesne zajednice Sajan Zoltan Tot, dodajući da je po dolasku novog milenijuma u selu pak došlo do uspona govedarstva. - Od dvehiljaditih se počelo s proizvodnjom mleka, svaka druga kuća je imala krave, bilo je mini-mlekara, a i naš sajanski sir je bio dosta poznat. Međutim, danas je drugačija priča, imamo samo nekoliko većih farmera i porodica koje proizvode mlečne proizvode i prodaju ih na pijaci u Kikindi.

Kako statistike ne biraju gde i kako udaraju, situacija je slična i kada je reč o stanovništvu samog mesta, kog je, pogađajte - sve manje. U Sajanu prespava najviše 800 duša, od kojih oko 85 odsto čine Mađari, a ostatak uglavnom Srbi doseljeni sredinom devedesetih. Da ih drugačije kulture i običaji suštinski ne čine različitima, dokazuje i samo mesto koje je, verovaćete nam na reč, za primer!

- Trudimo se da uključimo sva udruženja koja imamo u zajednički život sela i zaista su svi aktivni. Uvek kažem da treba da stavljamo akcenat na to da budemo zajednica, da uvažavamo jedni druge i da budemo što više zajedno. Zato su nam planovi da i dalje održavamo sve naše lepe tradicije i običaje, da ih negujemo i prenosimo na mlađe generacije, jer bez sloge i zajedničkog razumevanja nema napretka. Finansijska sredstva nisu uvek glavni faktor, već su to ljudi, stavovi, razmišljanja i jasni ciljevi, zajednička motivacija i istrajnost - jasan je „knez" Tot, što je do skora bila nezvanična titula umesto sadašnje „predsednik Saveta".

Živelo se ovde i za vreme Rimljana

Ime sela se javlja u 15.veku,kunskog je porekla,  lično ime koji upućuje na totem, a značenje mu je Gušter (prema istoričaru Denešu Sabou). U zvaničnim dokumentima se prvi put pojavljuje1449.  Naselje je tad najverovatnije nosilo ime kunskog princa Zejhana, koji je 1255.  godine bio vlastelin.

Prva škola otvorena je 1828. godine, a katolička crkva je podignuta1880. Prema istoričarima, okolne humke dokazuju to, da su na teritoriji današnjeg Sajana već i u rimskom periodu postojala ljudska staništa.

Da je reč o receptu koji se pokazao kao uspešan, dokazuju i najmlađi meštani koji se okupljaju oko Dobrovoljnog vatrogasnog društva, budući da su pioniri na ovogodišnjem Državnom prvenstvu osvojili zlato i kvalifikovali se na Evropsko, a podmlatak se vratio u Sajan sa bronzom. U svemu što se ukratko može reći o ovom banatskom seocetu jeste i to da u njemu ne postoji nijedno klasično sportsko udruženje, te se meštani okupljaju oko pomenutog DVD-a, ribolovačkog i lovačkog drušva, dok su za kulturna dešavanja zaduženi KUD „Adi Endre" i Društvo za negovanje tradicije i zaštite životne sredine "Delibab", a za edukaciju i humanost međunarodno udruženje „Kolping".

Sve u svemu, možemo se malo i poigrati rečima, a verujemo da vam je do sad već i jasno - Sajan je baš sjajan!

Tekst i foto: Lea Radlovački

Projekat „Multinacionalna sela – život u Vojvodini” realizuje Dnevnik Vojvodina pres doo, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajedicama. Stavovi u podržanom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.