DNEVNIK U SELU nacionalnih zajednica – NOVI ITEBEJ, mestu gde VIŠE CENE ONO ŠTO URADE SAMI

Truckajući se ka samom istoku naše pokrajine, te izbegavajući rupe i rupčage na putu od Torka, stižemo do Novog Itebeja – sela u kom je svaka travka na svom mestu, prkosno zelena i po najnepodnošljivijem paklenom danu. Oni koji dolaze iz ovog kraja, dobro znaju da je pomenuto mesto uvek bilo za primer, ali i prekor onima koji aljkavost ne smatraju manom.

– Uvek smo se trudili da izvučemo maksimum iz onoga što imamo – odgovara nam na naše pohvale predsednik Saveta Mesne zajednice Novi Itebej Jožef Kerekeš, vidno ponosan što takav manir neguju i u vremenima kad je sve manje meštana u selu. – U poslednjih desetak godina je više od 200 ljudi otišlo u inostranstvo, pa nas sad na spavanju ima oko 700. Mene je ovde zadržalo to što volim ovo selo. Imao sam ponude da posle školovanja ostanem u Novom Sadu, pa ča i da odem preko, ali sam smatrao da je najlakše otići. Mora neko i da ostane! Sad, ako krenem od Itebeja prema Nemačkoj, u svakom drugom gradu mogu da stanem kod nekoga, prijatelja, rodbine... U generaciji moje ćerke, koja je 2019. godište, rođeno je četvoro dece, a u inostranstvu njih šestoro! Mi što smo ovde borimo se s vetrenjačama, ali u svemu smo istrajni. Sve što uradimo sami, više i cenimo.

Budući da svako malo organizuju radne akcije, kako bi uređeni uži centar redovno održavali (a o kakvom perfeckcionizmu je reč, ni fotografije ni reči ne mogu dočarati), odazovu se svi, od predškolskog uzrasta pa do penzionera. Čak su i osnovali Udurženje za budućnost Novog Itebeja, koje je prevashodno zaduženo za održavanje javnih zelenih površina.

– Naši ljudi su uvek bili složni, što dokazuje da od ’95. imamo kapelu, kad je nijedno drugo mesto u opštini Žitište nije imalo. Izgrađena je dobrovoljnim radom i dobrovoljnim prilozima. Druga stvar, dok je bilo samodoprinosa, ulagalo se u selo, pa smo tako devedesetih imali sve asfaltirane ulice. Mentalitet je takav, ljudi vole kad je sve uredno. Kosimo i ispred kuća koje su prazne ili napuštene. Taj manir se polako s novim generacijama menja, ali se mi stariji trudimo da održimo tu kulturu i da mlađima svojim primerom ukažemo da se u Novom Itebeju to očekuje od svih – naglašava Kerekeš.

Kad se završi s poljskim radovima, budući da se meštani mahom bave poljoprivredom, čeka ih nova „kapitalna“ radna akcija – sređivanje zapuštenog žitnog magacina, odnosno zamena krova i sređivanje fasade, da bi mu se potom dala neka opštekorisna namena.

– Imao ideju da to bude Muzej starih zanata, možemo da uredimo dvorište, planiramo veći roštilj za druženja i da bude od koristi za sve ljude. Mesto ima turističkog potencijala, ali nije iskorišćeno. Na biciklističkoj stazi Temišvar-Zrenjanin uz Begej nemamo nijedno obeležje gde se šta nalazi, čak ne postoji nijedna pristupna staza toj stazi – veli naš sagovornik.

A kada Novoitebejčani (ili kako sebe zovu – Itebejčani, kao i meštane Srpskog Itebeja) reše da odmore od rada, onda se okupljaju na manifestacijama. Tako imaju „Itebejske zimske susrete“ koji se realizuju već 40. godina tokom februara i marta, potom slavu sela prvog vikenda u avgustu (ove godine će biti 5. u tom mesecu), a u međuvremenu pecaju na jednom od najuređenijih ribnjaka za koje je zaduženo Udruženje sportskih ribolovaca „Figura“. U toku je i reaktiviranje Fudbalskog kluba „Bega“, koje će opet imati ekipu nakon pet godina pauziranja, a u postupku je oživljavanja i Dobrovoljnog vatrogasnog društva.

Samouslužni štand domaćih proizvoda meštana Novog Itebeja, premda je za sada najviše onih koje pravi firma „Carrots“ na čijoj se adresi – u Ulici Maršala Tita 127 – ova improvozovana prodavnica (bez prodavca) nalazi, već mesec dana dokazuje da su kupci-prolaznici u ovim krajevima nadasve pošteni. Na štandu se tako mogu naći pekmezi od šargarepe i cvekle, sveže ceđeni sokovi, ljutenica od šargarepe, koren pešuna, beli luk, sveža šargarepa, domaća čiga testenina, kantarion i eterična ulja, i to po simboličnim cenama, dok se novac ubacuje u crvenu metalnu „kasicu“.

– Ideja nije moja, video sam je u inostranstvu – kaže Atila Patai. -  Nemamo nikoga ko bi mogao da sedi za štandom osam-deset sati, pa smo mislili da probamo sa ovakvom prodajom. U početku su mnogi bili skeptični, ali ja sam verovao našim meštanima da neće biti prevare i zaista, nismo imali lošeg iskustva. Štaviše, svaki dan smo u plusu.

Plan je da se do jeseni uhodaju i okupe još lokalnih proizvođača voljnih da izlože i na ovakav način prodaju svoje đakonije. A do tada, najviše je proizvoda iz bašte porodice Patai, koja se inače bavi povrtarstvom na oko 70 hektara, s tim da šargarepu uzgajaju na više od 30.

– Svi naši proizvodi na štandu su prerade od povrća, uglavnom šargarepe, koja po izgledu spada u drugu klasu, jer je kriva ili napukla, pa ne znamo šta s njom da radimo, jer marketi neće da je otkupe – pojašnjava Atila, dodajući da postoji potencijal da sertifikuju svoju šargarepu, jer se uzgaja na specifičnoj crnici zbog čega je dosta slađa on one koja se uzgaja u drugim krajevima.

– Mi uvek imamo planova, jer smatram da ko nema planova, nema ni budućnosti. Najznačajnije što smo skoro postigli je potpuna sanacija Doma kulture, za šta smo dobili podršku od Opštine Žitište, Ministarstva privrede, kao i od Nacionalnog saveta Mađara. Takođe, potpuno smo sredili i vrtić, a čekaju nas sanacija zgrade Mesne zajednice i terena za mali fudbal – napominje Kerekeš, podsećajući da mnogo ulažu i u ozelenjavanje sela, te da svake godine posade nekoliko stotina sadnica cveća i bar 200 stabala drveća.

Kad bi reportaže o Novom Itebeju izlazile u feljtonima, tek tada bi možda bilo dovoljno prostora da se istakne na šta su sve meštani s pravom ponosni. A ako planirate da se uverite u napisano, imate dve opcije kako da stignete do ovog banatskog mesta – kolima ili biciklom, jer autobusa jedva da ima, i to samo kad je u toku školska godina.

Tekst i foto: Lea Radlovački