Дневник у селу кроз које се не пролази – Пољаница

Таман кад помислите да сте преживели све црне рупе на путу од Србобрана до Милешева (илити Дрљана), онда вас поменуто гуглско сокоћало, крајње самоуверено, води на скоро несавладив туцаник дуг пет километара на ком тек почиње прави тетрис.

Ипак, колико год изазовно било борити се друмом који изгледа ко да га је Марко Краљевић јуче покушао преорати, сам пролазак кроз шумски тунел (иза ког вире заиста преоране њиве) вреди сваке минуте проведене ту негде „богу иза ногу” и то у другој брзини. Па тако, клај-клај, уз уживање у крајолику и страховање да је точак остао у ретровизору, стиже се до раскрснице која (верујете нама, немојте Гуглу) води до Пољанице и то од Бечеја!

- Ни тај пут није много бољи, али јер бар асфалт - каже нам секретар Месне заједнице Стеван Племић, саветујући да се туда вратимо за Нови Сад. - Сад су нам урадили још три километра пута, раније су урадили прва три, тако да до села фали да нам асфалтирају још последња три. Било је у плану да се уради цео пут у цугу, али општина није могла сама све да изфинансира јер се та траса води као атарски пут, није заведено ни у ЈП „Путеви Србије”. Тако да, општина може да обезбеди новац за овако нешто само преко пољопривредника, односно од закупа земљишта које издаје, а ког је све мање јер је доста враћено реституцијом, што годишње износи око десет милиона динара. Е сад, последње две године општина је чувала те паре и Покрајинска влада је додала половину, односно 17,5 милиона, па су успели да нам сад направе нова три километра пута.

Деца на селу су једноставнија од деце у граду, каже васпитачица Каролина Вида, која ради са малишанима у Пољаници последње три године. Од првог септембра у својој предшколској групи има петоро деце, троје од четири и двоје од пет година.

- Мало их је, али хоће да уче, интересује их много ствари - прича нам насмејана Каролина. - Као породица смо, њихови родитељи много сарађују са мном, помажу, љубазни су. Свиђа ми се овде, учимо заједно, играмо се заједно, па деца брже напредују, сваке године све више знају. А и дева у граду су више за компјутерима и телфонима, овде причамо о свакодневном животу, шта раде, како помажу код куће, једноставно је другачије ...

И док око 200 мештана Пољанице чека на путну конекцију са светом, 21. век проводе без фиксног телефона, уз телевизију и интернет преко сателита, док струју добијају од суседне бачкотополске општине, а воду црпе из бунара и пију је хлоризовану уз вишедеценијске наслаге са цеви.

- Вода нам није квалитетна као што је бечејска, а и слабије се користи, па се дешава да имамо доста прљавштине јер отпадају наслаге у цевима због некоришћења. Некад је село било веће, док је било у пуној снази имало је 500 становника, самим тим и више стоке и већа је била потрошња воде - објашњава Племић, додајући да тек од гасификације и канализације неће ништа бити ни за сто година.

Реч по реч и намете се још несрећнија прича о другој медаљи живота у Пољаници - пољопривреда. Ратари, ако се изузме коцкање с временским (не)приликама, још и некако успевају да опстају узгајајући жито, кукуруз, сунцокрет и уљану репицу. Али сточари... Туга голема!

- Што се тиче мог бизниса због ког сам дошао у Пољаницу 2016. године, оно је тек катастрофално, али за то није криво село, већ ситуација у држави. Данас је неипслативо бити сељак! Сточарство је већ дуги низ година у пропасти... Рецимо, прво сам почео производњу прасади, али сам то баталио и прешао на сточарство и тренутно имам 60 грла уматичених виртемберг оваца. Иначе, мислим да у селу имамо једну краву, кад сам овде дошао било је 60 крмача а сад је питање да л’ има 20. Све су углавном овце, ди по који коњ ил’ магарац... После жетве жита настају пашњаци јер поново никне трава у стрњишту, па се некако извучемо до зиме. Овца је нискобуџетна, појешће свашта, али вуну бацамо. Раније смо је продавали да исплатимо шишање, међутим сад је кила вуне 20-30 динара, овца на себи има три киле, а шишање једне овце је 250 динара. Село ко село би требало да буде носилац државе, да одатле стиже храна, али сељака сви заборављају - очајан је наш саговорник.

Осим непресушних мука које један житељ Пољанице носи на грбачи, нађе се још нека тема за разговор. Рецимо, Слава села и Дан села су две „масовније” манифестације које се радо ишчекују, док се у међувремену старији мештани окупљају испред продавнице која се води као главна занимација јер се код ње све дешава - ту је и судница и позориште, али и главна кафана. А млађи... Па, њих је запосео интернет са својим чудовиштима од друштвених мрежа, због чега Пољаницом више не ођекује дечја граја током играња жмуре, јуре, пикања фуце...

Текст и фото: Леа Радловачки

И помажу се и оговарају се

Маћаш Бичкеи је родом из Пољанице и никад није ни покушао да из ње оде. Како каже, не бави се ничим, мада заправо има једну краву, свиње, коње и стадо од 200 грла виртемберг оваца. И све то је довољно само да - преживи.

- Лепо нам је овде - каже Бичкеи, наслоњен на импровизовани шанк испред продавнице, док са комшијом нешто дивани усред облачног поднева. - Онако смо сложни, како кад, и помажемо се и оговарамо се. Најлепше је то што је мирно и тихо село, а и како не би било кад слабо има младих. Док смо ми били млади ишли смо свуда, а сад деца ни немају где да иду. До Бечеја одем једном-двапут недељно, зависи шта нам треба.