„Dnevnik” u selu Gibarac: Vekovi pamte složne ljude

Najpre su Srbi, bežeći od Turaka, prešli Savu s juga, potom su tu naseljeni Hrvati pod austrougarskom komandom, a kasnije su selo naselili ljudi iz raznih krajeva Jugoslavije, i što je najbitnije, svi su se uspešno prilagodili jedni drugima. A za svo vreme, Gibarac je ostao - Gibarac.

- Često raznim dobrovoljnim akcijama zajedno činimo sve što nam je neophodno za normalan život u našem mestu - uverava nas predsednik Mesne zajednice Milomir Uglješić. - Naše selo može da se ponosi velikim vidnim napretkom u poslednjih nekoliko godina, kao i time što smo uspeli da omogućimo svim uzrastima sve neophodno za uspešno funkcionisanje.

To, dalje, znači da deca imaju gde da idu u vrtić, završe školu, treniraju razne sportove, ambulantu, prodavnice, ustanove kulture, a ne treba zaboraviti ni da su blizu Šida i granice, što im umnogome olakšava život.

Takođe, stekli smo utisak da je selo fino ušuškano i prostrano, blizu svega, a opet nekako dovoljno udaljeno da ne nosi teret gradske brzine života. Možda je zato oduvek bio mesto u koje su ljudi dolazili silom prilike ili, pak, namenski.

Tako sada u Gibarcu živi nešto više od 900 duša, dok stotinak njih, premda prijavljeni na seosku adresu, živi i radi u inostranstvu, mahom u Austriji i Nemačkoj.

- Danas se deo meštana bavi poljoprivredom i stočarstvom, uzgajajući svinje, krave i junad, dok poljoprivednici najčešće uzgajaju pšenicu, kukuruz, repu, a u nešto manjim količinama i razno povrće - priča naš sagovornik. - Drugi, veći deo meštana zaposlen je u obližnjim fabrikama kao sto su „VictoriaOil“, „BigBull“, „Agropapuk“, ali i u manjim preduzećima i lokalnoj samoupravi.

Ipak, gde god radili, Uglješić tvrdi da se u Gibarcu trenutno najbolje živi! Tome ide u prilog još jedna tvrdnja da veoma mali broj ljudi prima neku vrstu socijalne pomoći.

- Selo ima skoro svu neophodnu infrakstruturu za normalno funkcionisanje, kao što je putna infrakstruktura, vodovod, rasveta i slično, a jedino što nemamo, a od velikog nam je značaja, jeste kanalizacija za koju smo krenuli u izradu projekta. Verujemo da ćemo u saradnji sa lokalnom samoupravom u narednom periodu i to rešiti - nada se predsednik Mesne zajednice. - Mislim da meštane Gibarca očekuje sve lepša budućnost jer se vidi veliki napredak u selu. Mi kao Mesna zajednica u poslednjem periodu smo mnogo uradili na izgledu sela kao i na svemu što je potrebno za normalno funkcionisanje meštana. Odličnom saradnjom sa lokalnom samoupravom koja očekuje otvaranje određenog broja fabrika u našoj Opštini, rešili bismo i najveći problem za sve nas, a to je dodatno zaposlenje meštana, čime bi svi osigurali egzistenciju za sebe i za svoju porodicu.

Pa, možda i jeste pravo vreme kupiti neku od brojnih praznih kuća u Gibarcu jer su cene prava „sitnica“, kažu nam meštani. Recimo, prostrana spratna kuća sa sedam ari okućnice košta oko šest i po hiljada evra. Još ako je pored nekog bunara s pitkom vodom iz doba Austrougarske... Tek je onda za badava!

Koliko ima normalnih, a koliko „munjenih“ ljudi u Gibarcu, pokušali su da nam pojasne relativno sveži doseljenici iz Dalmacije - Savo Treskavica i Rade Parenta, premda nismo sigurni, ni mi ni oni, kojoj grupi i sami pripadaju. Zašto su došli baš u to mesto - eto. Ali zato, ima „ođe lijepog“ sveta, mada ništa to ne vredi kad „dečki beže na jednu, a cure na drugu stranu, ne možeš da vidiš da se uzmu podruke.“

- Iz Krajine smo došli u Šid, pa sad ovde, a videćemo gde će nas ćerati - kaže u polušali Treskavica, dodajući da je Gibarac pustoš od sela baš zato što se narod odselio. - Ovde je 90 odsto zapadnih Slavonaca došlo. Napravili su hrvatske papire i otišli vani. Nisu ni prodali kuće, ništa, ostavili ključ u bravu i otišli. Bavili se ljudi stokom, zemljom, imali kompletnu mehanizaciju, ali su sve to prodali i otišli.

Premda nemaju žene, ni decu, obojica životare i rade kad ih neko pozove. Naviknuti na polu-gerilski život, ne spuštaju sidro ni u Gibarcu, jer ko zna gde gde ih put navesti. Parenti je želja Jahorina, a Treskavici bilo gde drugo, samo ne tu gde je sad.

Za šestogodišnju Milicu nema nekih razloga za sekiraciju što živi u Gibarcu, tačnije, sve što joj treba ima - odličan vrtić, još bolje drugare, a u slobodno vreme može da peva i igra igrice do mile volje. Štaviše, najviše voli kad je u školici jer kod kuće najčešće bude okružena starijima pa joj je dosadno. Malu Milicu smo sreli na putu do kuće sa baka Nadom koja se u Gibarac doselila pre dve godine iz Šapca.

- Ovde mi je super, samo mi nedostaje moj deda - a kad kaže „deda“, baka Nada misli na svog pokojnog muža. - Nedostaje mi kad smo zajedno bili, sad da mi je makar tih čarki, da se posvađamo. Sad odem na groblje a on samo ćuti, neće ni da se svađa. Ovako, u selu mi ništa ne fali. Imamo sve ustanove, deca imaju razne zanimacije, sve je super.

 Lea Radlovački