DNEVNIK U JAZOVU: Pašnjaci, njive i nebo, ravno na sve strane

Mi kažemo - nije tačno! Na stranu to što mi u njih zalazimo jer želimo, a meštani u njima žive jer uglavnom moraju, ali svejedno svako i najmanje mesto ima svoju specifičnu atmosferu, autentičnu istoriju, uređene ulice, nezaboravno gostoprimstvo. Pa je takav slučaj i sa selom Jazovo (na mađarskom Hodeđhaza) u opštini Čoka, za koje meštani kažu da nije ništa drugačije od ostalih, pa samim tim ni lošije. Ipak, jedino što im svima sliči jeste činjenica da mladi sve više odlaze i da je starije stanovništvo ono koje ostaje.

- U Jazovu trenutno realno živi oko 500 ljudi, imamo 43 deteta koja su u zabavištu i u školi, a oko 20 njih koji su baš mali, što je lepo, ali mi imamo problem što smo jedna od tri najnerazvijenije opštine i kad naša deca završe školu, gledaju da traže dobar posao i odu - objašnjava nam predsednik Saveta Mesne zajednice Jazovo Luka Vidaković, dodajući da mladi najviše gravitiraju ka Senti, Kanjiži i Adi, dok oni koji odlaze u inostranstvo biraju Nemačku i Austriju.

Oni koji su odlučili da ostanu, a ima i takvih, rade po navedenim gradovima, ali se i mahom bave poljoprivredom i stočarstvom.

- Imam mađarski pasoš, ali ne razmišljam da odem odavde - kaže nam jedan „Hodeđhazanin” koji je želeo da ostane anoniman, ali je ipak podelio s nama ljubav prema svom rodnom selu.

A osim pašnjaka i njiva, Jazovo ima i jednu firmu - privatni ribnjak na poprilično velikoj površini, gde je zaposleno dvadesetak meštana.

- Živimo u Banatu, ravno je na sve strane, imamo pašnjaka koliko hoćete - kaže Vidaković, zbog čega je tlo pogodno za stoku kao i za obrađivanje. - Na ulazu u selo je deo predviđen za sitniju stoku, a njive su nam na izlazu iz Ostojićeva jer i to pripada našoj mesnoj zajednici. Ma, na sve strane imamo njive...

I baš tako opasan atarima, Jazovo je takozvano slepo crevo, budući da posle njega idu opet pašnjaci, njive i nebo, tačnije Specijalni rezervat prirode „Pašnjaci velike droplje”.

Inače, u tom banatskom seocetu do devedesetih godina živeli su isključivo Mađari, sada ima nešto i Srba, ali mađarsko stanovništvo je ubedljivo većonsko, ima ih 98 odsto. Meštani nam kažu da se svi dobro slažu jer ih sve muči ista muka zvana besparica, zbog koje nemaju ni čestit put od Ostojićeva, ali što će se sanirati, kad-tad.

- Imamo neke planove za sanaciju puta, ali to je velika investicija. S obzirom na sve, radićemo ga parcijalno, a dobili smo i čvrsta obećanja od Opštine da će nam ulaz u selo biti saniran - navodi predsednik MZ Jazovo.

I dok se čeka na nov put, ne može se reći da se u selu ništa nije uradilo... U protekle tri godine uredili su zgradu Dobrovoljnog vatrogasnog društva, uređena je kapela, sanirane su neke ulice u selu, a i sam centar je sada cakum-pakum sređen.

- Sa atmosferskim vodama nemamo problem jer svake godine naše javno komunalno preduzeće preduzima mere protiv zagušivanja kanala, obilazi gde su kritične tačke, produbljuje i čisti kanale, zaista su ažurni - naglašava Vidaković, dok je kiša tokom naše posete strpljivo sačekala da završimo sa obilaskom, pa tek onda u krupnim kapima padala i padala i padala... - Za kanalizaciju su izašli veliki konkursi i mislim da će Opština da konkuriše za sve, a videćemo šta će dobiti, ako ne, konkurisaćemo mi kao Mesna zajednica. A gas nemamo, mislim da postoji samo u Čoki.

Kada je reč o aktivnostima za vreme dokolice, u Jazovu je aktivno lovačko udruženje, udruženje žena, mađarski KUD i omladinsko udruženje. Fudbalski klub im je ugašen pre dvadesetak godina, te oni koji žele da se bave sportom moraju da idu sedam kilometara do susednog Ostojićeva. Preporučuje se trčanje, dobro dođe kao zagrevanje za trening... Ipak, u planu je da se preko Opštine u Čoki organizuje treniranje stonog tenisa koji je poprilično zastupljen u tom kraju.

- Imamo dve manifestacije: Buč i Dane sela. Sad će nam biti deseti Dani sela, pa bude organizovan šator, muzika, prodaje se hrana, bude i veliki turnir u kuvanju riblje čorbe. Nismo imali ringišpil ali smo imali veliku kućicu na naduvavanje i šećernu vunu, razume se - poziva nas naš domaćin da se i sami uverimo u organizaciju koliko krajem jula kada će, ako sve bude u redu, rado ugostiti sve ljubitelje seoskih proslava.

„Dobar dan!” „Jo napot.” „Kako ste?” „Eto, vidiš...” Zaustavljamo jednu baku dok nekud gura bicikl.

- Ne možem da teram bicikli, samo ako... - i nastavlja osamdesetogodišnja Eržebet Vorgo da nam objašnjava na mađarskom zašto gura a ne vozi bicikl, pokazujući na kuk, noge, pa u torbu, a od svega smo shvatili da ona drži bicikl, kao što i on drži nju. - Bila sam u Nemačku, bila sam Subotica, radila sam, ovde radim ali ne tako, bila sam tamo-’vamo, u kući imam malo baštu, ništa više. Sad imam šest unuka i šest dedunuka, kako kažete, praunučad! Dobro se živi... Svaki ide radi, tamo-’vamo, ide u Sentu, ni ne znam di... A s komšijama pričam, ali ne idem nigde, puno sam bolesna. Danas sam došla da uplatim struju i telafon.

Za neke meštane Jazova ne može da bude loše sve dok je piva i društva. Doduše, nije samo to dovoljno. Recimo, Andraša Čipka raduje i to što će za manje od mesec dana, odnosno nakon još dvadesetak spavanja dočekati penziju. Dakle, još dvadesetak spavanja i penzija!

- Imamo bikove i prodajem ih, pa može da se živi - kaže veseli Andraš koji je rodom iz obližnjeg Padeja. - Nemam potrebu da idem iz Jazova. Otkud znam kad sam poslednji put izašao iz sela... Dosta sam ja išao. Sad još mesec dana i penzija. Aj, uzdravlje!

 Lea Radlovački