Dnevnik u Grabovu, gde se čuju otkucaji srca Fruške gore

Malo ko se i rodio tamo, većinu su ljubavni put’i naveli u tu nedođiju u koju prigradski autobus čak tri puta dnevno svraća. Ipak, najveći je problem, kako se čini, što nema devojaka jer su sve otišle u grad da se “udadu”. A ovako, inače, u Grabovu ima svega što vam treba!

A čime se vi bavite? - pitaju nas dvojica na ulazu u selo, koje smo zatekli kako slažu drva za grejanje, jer o onome „čime se oni bavi” ne žele da pričaju. - Vidiš, teško nam je, muka. Nema devojaka, to nas muči. Dobro, kum je oženjen, njega ne muči. A ja u grad neću, prevelik je.

Iako se neki ne daju da ih ljubav odvuče u Novi Sad, bilo je, a i danas ima, onih koji u Grabovo dolaze baš iz tog razloga. I za divno čudo, sve su žene.

- Ja sam se ovde udala 1962. godine - priseća se baba Milica Aćimović (77), koja je rodom čak iz Radinaca, a od kako se doselila u Grabovo, nikad nije razmišljala da ga i napusti, jer joj je tamo lepo iako kasni „invalida”. - Jedna žena odavde me je upoznala s mojim mužem i ja sam rešila i došla ’vamo. Nisam ja znala šta je Grabovo, niti kako izgleda. Kad sam došla, mislila sam: „Ovo je kraj, ovde nema ništa preko šume”. Ujutru, kad sam ustala i vid’la di sam došla, reko’ mužu: „Ti mene, najbolje, odvezi kući!” Samo mi je kazao da meni nema vraćanja i da ovde ostajem. I eto, ostala sam.

Halo, da li je to Grabovo?

Iako se danas mnogi uzdaju u rad mlekare “Fruška gora”, koja bi trebalo da podigne životni standard tog sela, ni jedan meštanin se nije setio da je pomene. Zanimljivo je i da je tek od 2010. godine instalirana savremena centrala Telekoma Srbije za fiksnu telefoniju, pa Grabovo više nije toliko odsečeno od ostatka sveta.

Baka Milica kaže da se ovo selo mnogo promenilo. Ranije je, tvrdi ona, bilo “lepo ljudi”, a sad je sve pomrlo. Nemaju mlade jer muškarci neće da se žene, iako je njena unuka, mlada šesnaestogodišnja Radojka Kajseš došla iz Futoga u Grabovo kako bi se udala. Ali ne još, ipak joj još nije ni 17.

- Meni je ovde stvarno lepo, nikad se ne bih vraćala kući - kaže Radojka, premda posećuje porodicu svaki drugi vikend, a nekad joj i sestra dođe u posetu. - Ima ovde šta da se vidi, pogled, priroda... Nije mi ni dosadno, imam s kim da se družim, popijem kafu, pričam. Imamo i kučiće, to je isto zanimljivo ovde.

Istina, ako nečega ne manjka, onda su to kučići i mačići koji vas poprilično mirnodopski dočekuju, doduše, prepuni krpelja. Tako smo i na mačoru Sofiji pronašli nekoliko, iako se ona, odnosno on, ne žali mnogo na te parazite.

- Nema nikakva legenda, ništa. Ne znam vam mnogo kaz’ti. Valjda je ovde bilo grbavo, pa otud Grabovo, tako sam načula - priča baka Milica pijuckajući uvin čaj. - Sve je lepo ovde, samo da nije bolesti. Imamo dućan, imamo i mesnu kancelariju, a lekar nam dođe jednom nedeljno. Ja sam ovde proživela više nego u svom selu. Ali izumire Grabovo. Ima samo starijih ljudi. Ako ima dobrih uslova, deca i treba da odlaze jer ovde nemaju šta da rade.

Nakon posete ovim damama, potražili smo još neke Grabovčane, ali bezuspešno. Jedino što nam je išlo na ruku je činjenica da se nismo mogli izgubiti u tom seocetu, jer asfaltirani putevi nekako vode u krug kroz to mesto. I kuda god da krenete, završićete na početku. Tako smo, ako ništa drugo, prošli pored ženskog manastira koji je u izgradnji i nagledali se predivnih pašnjaka iz središta Fruške gore.

Lea Radlovački

Dnevnik/ Slobodan Šušnjević