Дневник у Грабову, где се чују откуцаји срца Фрушке горе

Мало ко се и родио тамо, већину су љубавни пут’и навели у ту недођију у коју приградски аутобус чак три пута дневно свраћа. Ипак, највећи је проблем, како се чини, што нема девојака јер су све отишле у град да се “удаду”. А овако, иначе, у Грабову има свега што вам треба!

А чиме се ви бавите? - питају нас двојица на улазу у село, које смо затекли како слажу дрва за грејање, јер о ономе „чиме се они бави” не желе да причају. - Видиш, тешко нам је, мука. Нема девојака, то нас мучи. Добро, кум је ожењен, њега не мучи. А ја у град нећу, превелик је.

Иако се неки не дају да их љубав одвуче у Нови Сад, било је, а и данас има, оних који у Грабово долазе баш из тог разлога. И за дивно чудо, све су жене.

- Ја сам се овде удала 1962. године - присећа се баба Милица Аћимовић (77), која је родом чак из Радинаца, а од како се доселила у Грабово, никад није размишљала да га и напусти, јер јој је тамо лепо иако касни „инвалида”. - Једна жена одавде ме је упознала с мојим мужем и ја сам решила и дошла ’вамо. Нисам ја знала шта је Грабово, нити како изгледа. Кад сам дошла, мислила сам: „Ово је крај, овде нема ништа преко шуме”. Ујутру, кад сам устала и вид’ла ди сам дошла, реко’ мужу: „Ти мене, најбоље, одвези кући!” Само ми је казао да мени нема враћања и да овде остајем. И ето, остала сам.

Хало, да ли је то Грабово?

Иако се данас многи уздају у рад млекаре “Фрушка гора”, која би требало да подигне животни стандард тог села, ни један мештанин се није сетио да је помене. Занимљиво је и да је тек од 2010. године инсталирана савремена централа Телекома Србије за фиксну телефонију, па Грабово више није толико одсечено од остатка света.

Бака Милица каже да се ово село много променило. Раније је, тврди она, било “лепо људи”, а сад је све помрло. Немају младе јер мушкарци неће да се жене, иако је њена унука, млада шеснаестогодишња Радојка Кајсеш дошла из Футога у Грабово како би се удала. Али не још, ипак јој још није ни 17.

- Мени је овде стварно лепо, никад се не бих враћала кући - каже Радојка, премда посећује породицу сваки други викенд, а некад јој и сестра дође у посету. - Има овде шта да се види, поглед, природа... Није ми ни досадно, имам с ким да се дружим, попијем кафу, причам. Имамо и кучиће, то је исто занимљиво овде.

Истина, ако нечега не мањка, онда су то кучићи и мачићи који вас поприлично мирнодопски дочекују, додуше, препуни крпеља. Тако смо и на мачору Софији пронашли неколико, иако се она, односно он, не жали много на те паразите.

- Нема никаква легенда, ништа. Не знам вам много каз’ти. Ваљда је овде било грбаво, па отуд Грабово, тако сам начула - прича бака Милица пијуцкајући увин чај. - Све је лепо овде, само да није болести. Имамо дућан, имамо и месну канцеларију, а лекар нам дође једном недељно. Ја сам овде проживела више него у свом селу. Али изумире Грабово. Има само старијих људи. Ако има добрих услова, деца и треба да одлазе јер овде немају шта да раде.

Након посете овим дамама, потражили смо још неке Грабовчане, али безуспешно. Једино што нам је ишло на руку је чињеница да се нисмо могли изгубити у том сеоцету, јер асфалтирани путеви некако воде у круг кроз то место. И куда год да кренете, завршићете на почетку. Тако смо, ако ништа друго, прошли поред женског манастира који је у изградњи и нагледали се предивних пашњака из средишта Фрушке горе.

Леа Радловачки

Дневник/ Слободан Шушњевић