„Dnevnik“ u Dobrodolu: Nekad je bilo bolje, a danas - ni dobro!

Poslušali smo treći, te nas ispratiše komentarom: „’De ste našli baš tamo da idete?!“ Eh... „Čitajte „Dnevnik“ pa ćete saznati“, odgovaramo im i ponovo zaranjamo među njive, boreći se sa kraterima od rupa na atarskom putu, dok Dobrodola nigde ni za leka.

Onda smo se i mi malko zapitali ’de smo našli baš tamo da idemo i... hoćemo li išta i naći?

Bez pogrešnih skretanja i lutanja po sremačkom kukuruzu i žitu, a kretavši se u pravcu Fruške gore, susretosmo se i s Dobrodolom licem u lice. Odmah na ulazu zatičemo dvojicu majstora kako, zakucavanjem eksera u nadstrešnicu crkvice prave, čini se, jedinu buku u selu. Obradovani što ćemo tako brzo da pronađemo sagovornike, što nam se retko kad dešavalo, dobijemo komentar od onog pričljivijeg kako su njih dvojica tu samo majstori.

„Mi ovde samo pokrivamo krov na ulazu u crkvu, da je obogatimo i damo joj lepši izgled“, kaže nam Petar Pera Rušpaj iz Iriga, ali nas upućuje gde dalje da idemo.

„Idite kod Mišike. On je uvek kod kuće i jedan je od najstarijih meštana. Nema gde da luta, osim ako je na njivi. Znači, ovde idete levo, pa odmah desno i ta prva kuća sa staklenikom je njegova. Kažite mu da sam vas ja poslao i da ću mu navratiti kasnije.“

Nekada se zvalo Pustara Dobrodol

Dobrodol je nastao kao nadničarsko mesto. U jednoj kući su živele i po dve porodice. Deda Mišika kaže da je to selo mlado, kao i da će ubrzo da izumre. Ne zna da l’ danas ima i 30 kuća i mnoge su prazne. „Buldožer će doći i sve porušiti“, uverava nas naš sagovornik. “Ovo se zvalo Pustara Dobrodol, a onda su okrenuli da bude samo Dobrodol.”

I 50 metara dalje, eto nas ispred Mišikine kuće, dvoumeći se da li da ulazimo, što nikad ne praktikujemo, ili da sednemo na glavni šor i čekamo da se možda neko i pojavi na ulici. Međutim, kada smo začuli neko lupanje koje je dopiralo iz dvorišta, rešili smo da zavirimo unutra i pronađemo nekog od domaćina.

Doviknuli smo „Dobar daaan!“ nekoliko puta, ali uzaludno. Neodustajući, jer kad smo već krenuli onda idemo do kraja, prošunjali smo se kroz sređeno ušuškano dvorište prepuno ruža i najzad naišli na deda Mišiku kako ispred šupe čuči i radi neka ozbiljna posla s drvetom. Dobar dan – dobar dan, mi eto kod Vas, i kako to već ide, a domaćin u čudu.

„Šta da vam pričam? Bolje je bilo neg’ sad“, kaže Mišika Koler koji ima 82 godine i ceo život je proveo u Dobrodolu.

„Posle Drugog rata nije valjalo, ali je od 70-ih do 90-ih bilo sve dobro. A onda... Danas ovako, sutra onako...“

Iako priznaje da bi voleo da živi negde drugde, u svom selu je ostao zato što se njegova porodica bavila zemljom i moralo je da se radi. Ipak, ne bi deda Mišika daleko, njemu su dovoljni i Putinci, tamo mu je najlepše.

„Jedan sin mi je u Žarkovcu, bolje da sam makar i tamo otišao, imaju lekara, prodavnice, autobus“, priča naš domaćin.

„Ovde imamo jednu prodavnicu i ona radi do 8.30 izjutra. Razdele ’leb i gotovo. Svaki drugi dan moramo da idemo negde sa strane. Vidim da leti otvaraju prodavnicu i uveče, pa stari tamo idu da sedu i piju. Znate šta sve pričaju... Ja ne znam jer ne idem tamo. Ne pijem, pa šta ću, onda, s pijanim ljudima pričati?“

Nekad 200 litara meda, danas tek po koja tegla

Otac Mišike Kolera je nekad imao 70 košnica za pčele. Tada se pravio med i oko 200 litara u buradima kamionima nosio u Beograd na prodavanje. Sad ne može tako...

„Sad pravim košnicu. Imam dve, a iz jedne su otišle pčele jer nije bilo matice. Hoću makar pet-šest da u’vatim“, planovi su deda Mišike jer zemlju više ne može da radi.

„Pravimo med od suncokreta, bagrema, repice, onaj livadski... Ne prodajemo ga, to bude samo za nas. A sin vodi računa o stakleniku pa na pijaci u Novoj Pazovi prodaje povrće.“

Dobrodol je nastao kao nadničarsko mesto. U jednoj kući su živele i po dve porodice. Deda Mišika kaže da je to selo mlado, kao i da će ubrzo da izumre. Ne zna da l’ danas ima i 30 kuća i mnoge su prazne. „Buldožer će doći i sve porušiti“, uverava nas naš sagovornik.

„Ovo se zvalo Pustara Dobrodol, a onda su okrenuli da bude samo Dobrodol. Ne znam šta im to znači. A sad ništa dobro ni nema ovde. Kad je bila ekonomija, bilo je ovde preko 40 đaka, a sad nema ni tri deteta“, priča deda Mišika i polako počinje da smekšava, pa i da se smeška.

„Au, ovde je nekad bila igranka! Dolazili su i iz Vognja peške ’vamo. Nigde u okolini nije bilo kao kod nas. Tako sam i upoznao svoju ženu i sad smo u braku od ’61. Imamo Dom u drugoj ulici i tamo smo pravili te igranke. A sad kad ih bude, dođu samo stari, a momci i devojke idu na druga mesta.“

U selu su većinski Mađari, ima svega troje-četvoro Srba. Nedavno su dobili „normalan“ put iz Šatrinaca, kojim smo se i vratili za Novi Sad, a inače su koristili onaj koji je još vojska napravila. Ali zato imaju predivno jezero koje, kako kaže deda Mišika, niko ne održava, ali je nama ličilo kao raj na zemlji. Ipak, dolaze tamo  sa svih strana na pecanje. Ne znamo s koliko uspeha se ribari vraćaju svojim kućama, ali mi smo i te kako bili zadovoljni našim „ulovom“ i željom da se još koji put vratimo.

Ostaj nam dobro, dobri Dobrodole!

Lea Radlovački

Foto: K. Ivanović

(Tekst je deo projekta koji je sufinansiran od strane Opštine Irig. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Opštine.)