„ДНЕВНИК“ У БОРБИ СА ВОЈВОЂАНСКИМ ВЕТРЕЊАЧАМА – ГОСПОЂИНЦИ У временској капсули – опет „Дневник”, али из 1986.

Када је реч о стварном свету, ова ветрењача се налази на улазу у Госпођинце из правца Жабља, у делу села које се зове Дудара, врло честом топониму по војвођанским местима.

Како сазнајемо од Симе Ђерманова, који на имању одмах поред ветрењаче у неколико пластеника гаји парадајз и паприку, од некада хиљаде стабала, постоје само још два дуда на овом потезу...

Стотинак метара удаљена од главног пута и сада већ добро сакривена у шумици и шипражју који је окружују, ова ветрењача као да се „повукла из јавности“, свесна да је њено време давно прошло и да тренутно нема заинтересованих за њене проблеме и судбину. Колико је ветрењача у Госпођинцима „далеко и од очију и од срца“, говори и податак да радници на бензинској пумпи у селу не само да нису умели репортеру „Дневника“ да објасне где се ветрењача тачно налази, већ нису били сигурни ни да она уопште постоји.  Међутим, помоћ и објашњење како стићи до ветрењаче је стигло од упућене трговкиње у оближњој продавници. Из пристојности и захвалности нисмо хтели да истражујемо откуд продавачица афричког порекла у малој продавници у Госпођинцима, а која при том зна локалну историју боље од мештана... 

Када се слегла прашина коју смо подигли са земљаног друма који води до ветрењаче, видели смо и зашто је тако „стидљива“. Наиме, при врху ветрењаче, на зиду непосредно испод крова на два места зјапе рупе од по неколико квадратних метара и које се судећи по циглама које падају на земљу константно шире и представљају озбиљну опасност по кров који се још увек некако држи.

На обраслом бунару испред ветрењаче се назире исписана 1934. година, а како нам рече комшија Сима, иста година је била исписана и на великом бетонском појилу које се у међувремену распало и од којег су остали само комади којих још увек има разбацаних по шумици која окружују ветрењачу. Међутим, нисмо успели да дођемо до прецизне информације о години када је изграђена ветрењача у Госпођинцима, али обзиром да и споља и изнутра изгледа готово идентично као и ветрењаче у Чуругу, Меленцима и Белом Блату, као и да има покретни кров, претпостављамо да је и она грађена негде на прелазу 19. и 20. века.

Како нам је испричао Сима Ђерманов, објекат и земљиште припада наследницима старог Милана Степанова који је „у оно време“ држао ветрењачу, али је вероватно за њих превелик подухват да је реновирају.

Колико је познато, ветрењача у Госпођинцима се понегде у документацији наводи као материјално културно добро, али нема података о евентуалној заштити од стране државе па се и за њу спас мора тражити кроз евентуална улагања приватних инвеститора...

Иако се и споља види да није безбедно улазити унутар ветрењаче, уз пар савета добијених од комшије Симе, некако смо се провукли кроз густо шибље које је окружује и дошли до улаза. Прво изненађење је било то што је приземље ветрењаче препуно ствари – од опреме и делова саме ветрењаче до разног намештаја и кућних предмета. Друго је било то што је највећи део механизма ветрењаче и даље унутра и што упркос урушеним плафонима другог и трећег нивоа и огромним рупама на зидовима и даље делује донекле употребљиво.

Треће изнанеђење је лежало на поду – комплетан број „Дневника“ од 21. маја 1986. године. Када је тај број изашао из штампарије, репортер „Дневника“ који пише овај текст је са пионирском марамом око врата завршавао други разред основне школе, а колико је то давно сведочи и опрема једног од текстова са насловне стране где се из наднаслова види да Европска унија још увек није постојала као таква већ се још увек звала Европска економска заједница. Изгледа да је и тај примерак „Дневника“ попримио нешто од издржљивости ветрењаче у којој лежи већ скоро 40 година, а прелиставањем смо установили да су пар колега који су тада писали још увек чланови наше редакције...

 „Дневник“ из маја 1986. године смо оставили у ветрењачи да и даље служи као нека врста временске капсуле као што примерци „Дневника“ и данас леже у темељима многих значајних зграда у Новом Саду, уз наду да неће чекати још 40 година да га понову пронађу, а можда дочека и да као антиквитет једног дана буде изложен на зидовима реновиране ветрењаче у Госпођинцима...

Нико Перковић