Devastirani Špicerov dvorac u Beočinu slika nemara
Zdanje koje je nekad pripadalo porodicama industrijalaca Špicer i Orenštajn plenilo je jednom svojom lepotom i raskošnošću.
Nalazi se u podnožju Fruške gore u industrijskom mestu Beočin i prema rečima njegovih žitelja izgubio je sve brojne namene koje je do sada imao osim jedne – da skrene pažnju na sebe svima nama koji smo ga svojim odnosom prema našoj kulturno-istorijskoj baštini doveli u ovo stanje. Dvorac je smešten u centru Beočina u parku koji je nekada bio lepo uređen i opasan ogradom od kovanog gvožđa. Sada je samo park sa košarkaškim i rukometnim terenom i ponekim razgranatim platanom svedokom tog davnog vremena…
Pokušali smo da saznamo od grupe entuzijasta i zaljubljenika okupljenih oko ideje „Vratimo sjaj Špicerovom dvorcu” pre svega od Jelene Viktorove i Predraga Komljenovića njegovu dalju istoriju.
– Henrik Orenštajn i Edvard Špicer su umrli pre Prvog svetskog rata, a u dvorcu je ostao deo Orenštajnove porodice. Pretpostavlja se da su oni imanje napustili pre Drugog svetskog rata sklanjajući se od nacizma. Prema zvaničinim informacijama niko se od naslednika posle rata nije javljao da potražuje svoju imovinu. Čak se i sada u vreme restitucije niko nije javio – otkrila nam je Jelena Viktorova.
Ove porodice su živele u Beču i Budimpešti, ali su imali vile na raznim stranama Habzburške monarhije. Upitali smo Jelenu Viktorovu do kakvih su podataka došli istražujući istoriju vlasnika dvorca:
– Ono što znamo je da njihova zdanja u Budimpešti i danas žive, ali su sva nacionalizovana, a kasnije, u ovo vreme predata titularima, koji vode brigu o njima jer iza njih je privatni kapital. Činjenica da je porodica Orenštajn imala i u Slovačkoj takođe zamak koji je kao i dvorac u Beočinu doživeo istu sudbinu kao i grob Edvarda Špicera na jevrejskom groblju u Budimpešti koji je takođe zapušten... No njihovu porodičnu kuću u blizini jezera kod austrijske banje Bad Išl je zaobišla ta nemila sudbina zaborava i propasti. Danas je u njoj smešten hotel.
Dvorac je na početku Drugog svetskog rata napušten, a tokom rata u njemu je bilo smešteno sedište nemačke vojne komande. Činjenica je da dvorac tokom rata nije bio devastiran. Posle Drugog svetskog rata ovde je bila prvo škola, a učitelji i nastavni kadar je bio smešten u pomoćnu zgradu u kojoj je nekada boravila posluga. Najpre pod nazivom „Nepotpuna mešovita gimnazija” a zatim i kao „Osnovna škola Beočin”, on je bio druga kuća u kojoj su stasavale i učile brojne generacije mladih Beočinaca.
– Kada je podignuta nova škola, onda je iseljena iz dvorca i on je od početka sedamdesetih godina postao Dom kulture. Na spratu je bio smešten radio. Zanimljivo je da je drugi radijski signal iz Vojvodine bio pušten baš iz Beočina. Baš tu na spratu je bio i atelje pesnika Mike Antića. Dole je bila biblioteka i širom Jugoslavije poznat restoran, a u holu su se održavale igranke. Tu su gostovali poznati pevači, održavane maturske večeri, svadbe, jer tu je bio i matičar… Sve je nekako počinjalo odavde, kada je bila škola – prva slova su se tu učila, posle kada je tu bio restoran – prvi izlasci s prvim ljubavima su bili baš tu – sa setom se seća Predrag Komljenović.
Dvorac je bio atraktivan i zato su se ovde, još dok je bila Jugoslavija, snimali televizijski novogodišnji programi i razni spotovi. Krajem sedamdesetih godina HH veka Klint Istvud je dvorac koristio prilikom snimanja nekoliko scena za film „Ratnici”. Snimani su ovde i drugi filmovi kao „Doručak s đavolom” Mike Antića, Rančićev „Dečak i violina” i „Crna mačka, beli mačor” Emira Kusturice… Kao što to obično biva filmadžije su se prema njemu odnosile prilično nemarno. No, to nije bilo ono najgore…
– Prelomni trenutak je bio 1985-86. godine kada je podignut novi kulturni centar u Beočinu i kada je ova zgrada izgubila namenu. Napuštena je i to je početak njene devastacije. Lepota koju je imala ostala je izgubljena i o njoj buduće generacije neće znati ništa – rekla nam je Jelena Viktorova.
Zato kada se sada uputite beočinskim parkom da vidite dvorac pred vama će pored potoka stajati tužna slika našeg nemara – ruševna vila kojoj su počupani vrata i prozori, drvena oplata, parketi, instalacije od olova i bakra, porazbijane pločice… Ipak, još se uvek na ovom vremešnom zdanju može opaziti lepota koja nikoga ne može ostaviti ravnodušnim, a to je zalog nade da će doći bolji dani.
Ni „neki novi klinci” nisu imuni na lepotu, pa se trude da nađu načina da je sačuvaju. Tako je, bar u svom završnom radu na postdiplomskim studijama arhitekture venecijanskog fakulteta IUAV, studentkinja arhitekture Mirjana Mirić uradila projekat „Restauracije i inovacije vile Špicer”. Kako saznajemo, Mirjana u budućnosti planira da organizuje različite radionice upravo na temu restauracija objekata od kulturnog i istorijskog značaja, jer veruje da devastirana građevina nosi ogroman potencijal.
U svom master radu izložila je jasan predlog restauracije Špicer-Orenštajnovog dvorca. Analizom lokacije i položaja, Mirjana je došla do zaključka da bi objekat mogao da se rekonstruiše kao prostor za održavanje raznih kulturnih i društvenih događaja, sa dve sobe i apartmanom za smeštaj gostiju.
Marina Jablanov Stojanović