Девастирани Шпицеров дворац у Беочину слика немара

Налази се у подножју Фрушке горе у индустријском месту Беочин и према речима његових житеља изгубио је све бројне намене које је до сада имао осим једне – да скрене пажњу на себе свима нама који смо га својим односом према нашој културно-историјској баштини довели у ово стање. Дворац је смештен у центру Беочина у парку који је некада био лепо уређен и опасан оградом од кованог гвожђа. Сада је само парк са кошаркашким и рукометним тереном и понеким разгранатим платаном сведоком тог давног времена…

Покушали смо да сазнамо од групе ентузијаста и заљубљеника окупљених око идеје „Вратимо сјај Шпицеровом дворцу” пре свега од Јелене Викторове и Предрага Комљеновића његову даљу историју.

– Хенрик Оренштајн и Едвард Шпицер су умрли пре Првог светског рата, а у дворцу је остао део Оренштајнове породице. Претпоставља се да су они имање напустили пре Другог светског рата склањајући се од нацизма. Према званичиним информацијама нико се од наследника после рата није јављао да потражује своју имовину. Чак се и сада у време реституције нико није јавио – открила нам је Јелена Викторова.

Ове породице су живеле у Бечу и Будимпешти, али су имали виле на разним странама Хабзбуршке монархије. Упитали смо Јелену Викторову до каквих су података дошли истражујући историју власника дворца:

– Оно што знамо је да њихова здања у Будимпешти и данас живе, али су сва национализована, а касније, у ово време предата титуларима, који воде бригу о њима јер иза њих је приватни капитал. Чињеница да је породица Оренштајн имала и у Словачкој такође замак који је као и дворац у Беочину доживео исту судбину као и гроб Едварда Шпицера на јеврејском гробљу у Будимпешти који је такође запуштен... Но њихову породичну кућу у близини језера код аустријске бање Бад Ишл је заобишла та немила судбина заборава и пропасти. Данас је у њој смештен хотел.

Дворац је на почетку Другог светског рата напуштен, а током рата у њему је било смештено седиште немачке војне команде. Чињеница је да дворац током рата није био девастиран. После Другог светског рата овде је била прво школа, а учитељи и наставни кадар је био смештен у помоћну зграду у којој је некада боравила послуга. Најпре под називом „Непотпуна мешовита гимназија” а затим и као „Основна школа Беочин”, он је био друга кућа у којој су стасавале и училе бројне генерације младих Беочинаца.

– Када је подигнута нова школа, онда је исељена из дворца и он је од почетка седамдесетих година постао Дом културе. На спрату је био смештен радио. Занимљиво је да је други радијски сигнал из Војводине био пуштен баш из Беочина. Баш ту на спрату је био и атеље песника Мике Антића. Доле је била библиотека и широм Југославије познат ресторан, а у холу су се одржавале игранке. Ту су гостовали познати певачи, одржаване матурске вечери, свадбе, јер ту је био и матичар… Све је некако почињало одавде, када је била школа – прва слова су се ту учила, после када је ту био ресторан – први изласци с првим љубавима су били баш ту – са сетом се сећа Предраг Комљеновић.

Дворац је био атрактиван и зато су се овде, још док је била Југославија, снимали телевизијски новогодишњи програми и разни спотови. Крајем седамдесетих година HH века Клинт Иствуд је дворац користио приликом снимања неколико сцена за филм „Ратници”. Снимани су овде и други филмови као „Доручак с ђаволом” Мике Антића, Ранчићев „Дечак и виолина” и „Црна мачка, бели мачор” Емира Кустурице… Као што то обично бива филмаџије су се према њему односиле прилично немарно. Но, то није било оно најгоре…

– Преломни тренутак је био 1985-86. године када је подигнут нови културни центар у Беочину и када је ова зграда изгубила намену. Напуштена је и то је почетак њене девастације. Лепота коју је имала остала је изгубљена и о њој будуће генерације неће знати ништа – рекла нам је Јелена Викторова.

Зато када се сада упутите беочинским парком да видите дворац пред вама ће поред потока стајати тужна слика нашег немара – рушевна вила којој су почупани врата и прозори, дрвена оплата, паркети, инсталације од олова и бакра, поразбијане плочице… Ипак, још се увек на овом времешном здању може опазити лепота која никога не може оставити равнодушним, а то је залог наде да ће доћи бољи дани.

Ни „неки нови клинци” нису имуни на лепоту, па се труде да нађу начина да је сачувају. Тако је, бар у свом завршном раду на постдипломским студијама архитектуре венецијанског факултета ИУАВ, студенткиња архитектуре Мирјана Мирић урадила пројекат „Рестаурације и иновације виле Шпицер”. Како сазнајемо, Мирјана у будућности планира да организује различите радионице управо на тему рестаурација објеката од културног и историјског значаја, јер верује да девастирана грађевина носи огроман потенцијал.

У свом мастер раду изложила је јасан предлог рестаурације Шпицер-Оренштајновог дворца. Анализом локације и положаја, Мирјана је дошла до закључка да би објекат могао да се реконструише као простор за одржавање разних културних и друштвених догађаја, са две собе и апартманом за смештај гостију.

Марина Јабланов Стојановић