Dalmatinski šmek se primio u panonskoj varoši
SOMBOR: Poznato je da se najbolje priče i anegdote mogu čuti u kafanama, a u Somboru se ne može zaobići „Dalmatinski podrum“, jedna od najstarijih kafana u varoši.
Postoji od 1952. kada je nosila naziv „Barba i burence“, a današnji naziv nosi od daleke 1961. godine. Sastajalište boema i umetnika bila je oduvek, ali i običnih ljudi koji bi došli po svoju čašicu razgovora. Slikari, glumci, sportisti, pa i političari stalna su klijentela ove male kafane, koja lako otkriva svoje priče, prizivajući goste već prvim pogledom na ribarske mreže, starinske karirane stolnjake, male plave stolice, za koje kasnije saznajemo da potiču iz ovdašnje školske zbornice i da su stare par decenija.
Na samom ulazu u kafanu stoji tabla i slika Pavla Vujisića, čiji je vlasnik veliki fan, pa je u kontaktu sa Vujisićevom suprugom izdejstvovao da jedna od ulica u Somboru ponese i njegovo ime. Svoje mesto u kafani našao je i Al Paćino, drugi glumci i sportisti čije su slike pored gitara okačene unutar kafane, koja je nezaobilazna ruta naših glumaca, jer se nalazi blizu pozorišta.
Po samom nazivu kafane, očekivani su riblji specijaliteti. Po vrelom danu, zadovoljili smo se giricama i limunadom, obećavši da ćemo sledeći put probati lignje, za koje gosti kažu da se ovde mogu pojesti čak i lepše, nego u samoj Istri.
Vlasnik Siniša Vujaković je u ovoj kafani radio kao konobar 15 godina, a od pre dve i po je i vlasnik. Može se reći da je poznaje u dušu. Tu je stalno, jer, kaže, samo je tako sigurno da će kafana raditi dobro, i sa minimalnim ulaganjima, njegova kafana radi najbolje, jer čar kafane nije u skupim stolicama, već u domaćinskom pristupu gostima.
„Kafana ima specifičnu atmosferu, jer se ovde sastaju nemogući spojevi ljudi“, kaže Vujaković i dodaje da mu mnogo znači što su mu glumci pričali razne anegdote o njegovom idolu Vujisiću, čiji lik ima istetoviran i na svom ramenu.
Tako je jednom prilikom, prema Sinišinim rečima, Tito želeo da upozna Pavla Vujisića, a on kakav je bio, pravo sa svoje barke na Adi Ciganlijiji, odbio da obuče odelo, i otišao u papučama da se upozna sa Brozom.
„Bio je osobenjak, povučen i nije mnogo voleo druge glumce, te je pri snimanju čuvenih „Maratonaca“, Batu Stojiljkovića umesto oblom stranom daske, koju je okrenuo, hrapavim delom udario po glavi, tako da su snimanje morali da prekinu na par dana“, kaže Siniša.
Siniša Vujaković kaže da u kafanu dolaze i mladi, ali da su sve fina deca i da slušaju pravu muziku 70-tih i 80-tih, što ga čudi pomalo, ali mu je drago da vidi i uživa što opovrgavaju priče o mladima koji prave probleme. Za Nikolu Jokića ima samo reči hvale, kao uostalom i svi Somborci, kaže da je momak „ostao na mestu“.
„Od ugostiteljstva može da se živi ako se u kafani boravi 24 sata i zato volim što u moju kafanu dolaze sve generacije, od dede do unuka“, kaže Vujaković i dodaje da se u njegovoj kafani organizuju i razna takmičenja pevanja, ali i pesničke i muzičke večeri, kada nema dovoljno stolica da primi sve goste.
Maša Stakić
(Tekst je deo projekta koji je sufinansiran od strane Grada Sombora. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Grada.)
