Biciklom kroz Vojvodinu: Silbaš

Pošto sam dosta kasnio, pročitala je, kaže mi uz osmeh, pola knjige. Pokazuje mi sveže okrečenu crkvu i priča kako je prva slovačka evangelička sveštenica bila je Darina Bancik. Nakon nje su mnoge žene bile rukopoložene. Prva žena sveštenica poreklom iz Srbije je Zuzana Kolarska. Jasmina je završila Evangelistički Bogoslovski fakultet u Bratislavi kao i svi sveštenici ove crkve u Srbiji.

"Fararka" (slovački naziv za sveštenicu) mi nudi da se popnemo na toranj crkve, pokazuje zvona i pogled na selo sa visine. Hram je sagrađen 1838. a današnji izgled dobila je 1886. Prvi sveštenik bio je Samuel Babilon. Jasmina predaje i veronauku učenicima evangeličke i katoličke veroispovesti u Gimnaziji u Bačkom Petrovcu.

Sa zadovoljstvom prihvatam Jasminin poziv da se pridružimo meštanima na takmičenju u pravljenju kotlića koje se odigravalo na sportskim terenima lokalne škole. Tu su i Slobodanom Đurđić, paroh Srpske pravoslavne crkve u selu i Milan Kraguljac, predsednik Mesne zajednice koji sa roditeljima u Silbaš došao posle Oluje 1995.

Svi su lepo raspoloženi, bilo je divno videti evangeličku sveštenicu i pravoslavnog sveštenika kako se lepo druže i dogovaraju se da im se deca zajedno igraju. Milan mi priča da se, iako je dosta Slovaka otišlo da radi u Slovačku, nekoliko porodica proteklih godinu-dve vratilo jer je okolnosti pandemije i ekonomske krize, lakše podnose u rodnom selu…

Slobodan Đurđić, mladi pravoslavni sveštenik u Silbašu ljubazno mi pokazuje Crkvu Svetog Jovana Zlatoustog. Podignuta je u drugoj polovini 18. veka, u periodu od 1755. do 1790.

Arhitektonskim rešenjem crkva u Silbašu stilski se vezuje za oblike Crkve Svetog Georgija u Somboru, koja je čitave tri decenije bila graditeljski uzor za većinu seoskih hramova u okolini. Fasade hrama skromno su ukrašene. U drugoj polovini 18. veka postavljen je ikonostas sa baroknom rezbarijom i ikonama nepoznatih majstora.

Penjemo se na kor gde se nalazi veliki broj ikona koje su godinama bile zapuštene a novi sveštenik je rešio da ih pošalje na restauraciju. Tu je i "nebo" koje se nosi na litijama u posebnim prigodama.

Pored Srpske pravoslavne crkve i Slovačke evangelističke crkve u Silbašu postoji i Baptistički hram. Kada sam prolazio, bila je nedelja popodne i ispred hrama je bilo puno automobila, očigledno je služba bila u toku…

Na istočnoj strani Silbaša, na putu za Novi Sad, postoji kao vlasništvo Pravoslavne crkvene opštine - čudotvorni izvor "Vodica", na kojoj je 1862. sagrađena kapela posvećena Prepodobnoj majci Paraskevi. Ukrašena je raznim ikonama, a na ulazu sa zapadne strane je trem, pod kojim je “čudotvorni bunar”. Veruje se da je voda isceliteljska.

Silbaš spada u najstarija naselja Bačke. Szilbach (današnji Silbaš) pominje se 1263. kao sused zemljišta po imenu Kesi. Veruje se da ime Silbaš vodi poreklo od mađarske reči szilva — šljiva.

Početkom 18. veka Silbaš je imao i svoj pečat koji se nekoliko puta menjao. Prema nekim podacima, pečati su očuvani iz 1728. i drugi od 1775. do 1783. Prvi je imao raonik i sablju sa natpisom »Sig Pagi Silbaš 1714«. Na drugom je iznad obrnuto položenog raonika među zvezdama pisalo S. S. Treći pečat je upotrebljavan 1828, imao je nekog svetitelja u ornatu pravoslavnog episkopa sa zlatnim oreolom i slovima »S. S.«

U centru sela nalazi se prelepa građevina u kojoj je nekada bilo zabavište, posle diskoteka, danas je zatvorena i avetinjski zapuštena. Na dosta kuća video sam natpis "Na prodaju" a na jednoj tablu koja podseća da je tu rođen prvoborac Nikodim Novakov koga su fašisti ubili 1943. Silbaš je poznat i po odličnim dinjama i lubenicama koje se prodaju na štandovima pored glavnog puta.

Prema popisu iz 2011. u Silbašu živi 2.467 stanovnika od toga oko 40% su Srbi starosedeoci, 40% Slovaci, 10% Srbi doseljeni iz Hrvatske i Bosne od 1945. do 1995. a oko 10% su Romi i ostali (Hrvati, Mađari, Jugosloveni...).

U Silbašu sam uočio fasade na kućama kakve nisam viđao u ostalim vojvođanskim selima. Zabati su zaravnjeni ili imaju formu meksičkih piramida. Na nekim kućama zabat je zaravnjen pri vrhu i vrh je prekriven crepovima, sličan onome kakav smo viđali u selu Kolut kod Sombora. Nekoliko reprezentativnijih kuća u centru ima i zanimljive elemente art dekoa i moderne.

Selo za udžbenike

Kao karakteristično ravničarsko selo, sa ulicama koje se seku pod pravim uglom, plan Silbaša se našao u Udžbeniku iz geografije za Osmi razred osnovne škole 1996. godine.

Na taj način su ga upoznala i deca iz cele Srbije.

Pre toga, sedamdesetih godina prošlog veka, plan se našao u udžbeniku geografije za gimnazije.

Na to da je nekada kroz Silbaš prolazila pruga i da je selo nekad imalo Železničku stanicu, danas podsećaju samo tragovi. Nekadašnja zgrada stanice danas je privatna kuća u čijem dvorištu se nalazi poljoprivredno imanje. Tu su i dve bandere sa krugom pri vrhu kakve su bile karakteristične za železničke stanice širom Vojvodine. Pored kuće je nekoliko izvađenih pragova a preko puta nekadašnja stanička kafana, danas napuštena i zarasla u korov. Stariji meštani koje sam pitao kažu da je zadnji voz ovde prošao još sredinom sedamdesetih godina 20. veka nakon čega je pruga proglašena nerentabiljnom i izvađena…

Groblje u Silbašu jedinstveno je po tome što se sa leve strane staze sahranjuju Slovaci, evangelici a sa desne - Srbi, pravoslavci. Kako proteklih godina ima dosta mešanih brakova i neke "kosti su se pomešale" kako kažu na kraju filma "Neka ostane među nama".

Silbašani Budimir i Miroslav Popadić, otac i sin, napisali su i objavili "Silbaški spomenar" u kojem su ispričali zanimljivu istoriju svog sela. U “Silbaškom spomenaru”, svojevrsnoj “šetnji” kroz istoriju sela Popadići otkrivaju zanimljivu prošlost, legende o nastanku imena sela, pa do današnjih dana. Da je Silbaš u prošlosti bio napredno mesto, svedoči i podatak da je u njemu još 1883. osnovana Prva Srpska zadruga za međusobno pomaganje i štednju.

Jedna od karakteristika silbaškog atara bili su i zasadi hmelja, a svuda okolo sela bilo je i vinograda, "na koju god stranu i kojim god drumom da se krene" -  svedoče u monografiji Popadići.

Miris parfema u tamburaškom šoru

Najveću slavu Silbaš je doživeo u pesmi Zvonka Bogdana „Jedan stari kontrabas“. Skoro da nema veselja niti tamburaške svirke bez ove pesme u kojoj je „jedan bački Cigan, Crni Steva iz Silbaša, uzo begeš pod svoj ajer, naglanco ga ko fijaker… “.

Nekadašnja Ulica Branislava Nušića u kojoj je rođen Stevan Nikolić, Crni Steva, slavni tamburaš danas se zove Šor Crnog Steve, ali na kućama i dalje stoje stare table. Današnji žitelji ove ulice uglavnom naseljene Romima slabo se sećaju Crnog Steve čiji takođe slavni sin Moma Nikolić, poslednji od "Osam tamburaša s Petrovaradina" nedavno preminuo u Kanadi.

Spomenik Crnom Stevi, tamburašu koji je proslavio Silbaš na žalost, nije postavljen ni na Petrovaradinskoj tvrđavi ni u njegovom rodnom selu nego ispred Vinarije Zvonko Bogdan gde ga je 2018. zajedno sa Janikinim i statuama ostalih "Osam tamburaša s Petrovaradina" otkrio Zvonko Bogdan.

U Silbaš je 2007. Moma Nikolić, tamburaš i sin čuvenog Crnog Steve, doneo prestižnu američku muzičku nagradu koju mu je dodelila, ni manje ni više, američka država Nevada. Kako je pisala tada za "Blic" Ana Lalić, Nikoliću je 13. oktobra 2007. u hotelu „Silver“ u Rinu dodeljena nagrada „Hol of fejm“, čime je tambura, zahvaljujući rukama ovog maestra, ušla u američku kuću slavnih i „šepuri“ se pored velikana svetske muzike.

"Ovde su, u jednom šoru, živeli svi tamburaši. Iz poređanih čergi predveče su izlazila gospoda Cigani, u crnim odelima i belim košuljama, štucovanih brkova koji su se ogledali u izglancanim, lakovanim cipelama. Dok su prolazili sokakom do kafana gde su svirali, za njima je još dugo ostajao miris parfema", prisećao se tada Nikolić Silbaša iz starih vremena.

Silbaš može da se pohvali da ima dve crkve i dve slave. Srpsku, pravoslavnu i slovačku, evangelističku. Iz porte pravoslavne se vidi evangelistička i obrnuto.

Među složnim žiteljima Silbaša, i danas se, kažu autori monografije, zadržao lep običaj da drugi dan silbaške pravoslavne slave Svetog Jovana Zlatoustog i slovačkog Kirbaja, Božića, jednog i drugog, domaćice na tacne poslažu komade slavskih i kirbajskih đakonija, rezanaca s makom i česnica, pa ih iz poštovanja nose komšijama. Oduvek se slavilo i tugovalo zajedno, danima, godinama, decenijama i vekovima.

Imao je Silbaš i Zanatsko udruženje, a kako i ne bi, kad su postojale ćurčije, licideri i voskari, birtaši i svirci, kovači, opančari, krojači, alvayije, potkivači, berberi, opančari, mesari, kolari… a godine 1925. kada je osnovano, imalo je 138 članova – navode autori monografije. "Naravno, bio je i sladoleyija, a ovom poslasticom sladili su se i veliki i mali, i oni koji imaju novca, i oni koji ga nemaju. Oni koji nemaju novca, imali su u guvnu koju kokošku, pa su za jaje od tih kokošaka, dobijali sladoled – tri kašike za jedno jaje!"

Šta sam još video i čuo u Silbašu? Video sam veliku zgradu Vatrogasnog doma sa dvojezičnim natpisom (srpski i slovački) i čuo kako su ovdašnji vatrogasci nedavno bili u Sloveniji gde su pomagali tamošnjim kolegama u gašenje katastrofalnih šumskih požara, najvećih u istoriji te zemlje. Obišao sam i malo veštačko jezero i video ljude koji uživaju u pecanju i pikniku. Na ulazu u selo iz pravca Bačkog Petrovca sa leve strane nalazi se nekadašnja "bokternica", železnička kuća za skretničara koja nije u funkciji još od sredine sedamdesetih kada je zadnji voz ovde prošao…

Robert Čoban