Biciklom kroz Vojvodinu: Selenča

Na ulazu u selo iz pravca Tovariševa veliko raspeće okićeno veštačkim cvećem. Ulazimo u Selenču, selo u opštini Bač u kojem preko 90% stanovništva čine Slovaci. Prvu polovinu Selenče, ona prema Baču nastanjuju Slovaci-katolici a drugu, onu prema Ratkovu - Slovaci-evangelici. Danas se pripadnice ove dve različite verske grupe međusobno žene i udaju a pre Drugog svetskog rata to nije bio slučaj a nisu bila retkost ni ubistva na igrankama. Poput nekakvog Belfasta na jugozapadu Bačke, katolici i protestanti su se boli noževima a danas žive u skladnom zajedničkom životu kako međusobno tako i sa Srbima, Mađarima, Hrvatima, Romima…

U vreme dok sam sredinom osamdesetih u Baču išao u tzv. 9. i 10. razred sa mnom su u istom odelenju bili: bački Srbi kolonosti iz 1945. Bosne; Srbi kolonisti iz 1921. iz Hercegovine, plavanski Hrvati kolonisti 1945; Srbi starosedeoci iz Bođana; Bošnjaci muslimani iz Bačkog Novog Sela; Hrvati Šokci iz Bača, Vajske i Plavne; Mađari; Nemci; Slovaci katolici i Slovaci protestanti.

Iz ove poslednje grupe je i Ana Valent, u vreme kada smo išli u isti 9. i 10. razred prezivala se Krnač. U međuvemenu se udala za evengeličkog sveštenika, imaju troje već velike dece. Ana nas dočekuje ispred sveže u plavo i belo okrečene Slovačke evangeličke crkve u centru sela.

Ana nam pokazuje Luterov dom u dvorištu crkve koji je izgradio njen suprug dok je bio sveštenik, pre nego što se pre par godina penzionisao. Iza hrama nalazi se i lepa nova kuća u kojoj stanuje aktuelni sveštenik sa svojom porodicom…

Kad smo par nedelja ranije išli za Bač na neku proslavu prolazili smo kroz Selenču gde sam u centru sela primetio neku gužvu i čula se muzika. Zaustavili smo se i shvatili da je reč o takmičenju u kuvanju kotlića koje organizuje lokalno Dobrovoljno vatrogasno društvo. Učesnici takmičenja bili su vatrogasci iz susednih sela a prisutne je u dvorištu Vatrogasnog doma i na ulici ispred zabavljao tamburaški orkestar iz Stare Pazove. Svirali su "klasike" koje smo morali da naučimo svi koji smo bar jednom išli na igranku u Selenču ili neko drugo slovačko selo: "Tancuj, tancuj, vikrucaj", "Hej javor, javor, javor zeleni..." i slične.

Inače, Selenča je vekovima unazad poznata po svojim "muzikantima". Najstarije podatke o njima sakupio je lokalni violinista Jozef Čapanda.

Među najpopularnijim muzičkim grupama slovačkih sela u Vojvodini upravo su bile grupe iz Selenče, koje su nazive dobijale po imenu svog vođe, odnosno primašu npr. Fađoševa banda, Trpkova banda ili Kesler-Francijeva muzika, Čapandova muzika… Prvi muzičari nisu poznavali note, svirali su po sluhu, dok su kasnije note umeli da čitaju samo primaši a ostali su se sve učili po sluhu, odnosno akorade su im diktirali primaši. Ove su muzičke grupe svirale u krčmama, na svadbama, igrankama i to ne samo u svom selu, nego i po okolnim mestima.

Stariji Selenčani se još uvek sećaju Fađoševe bande koja je u svoje vreme bila najpoznatija. Nju su činila četvorica braće, zetovi i još neki rođaci. Zvali su ih “Gaćaš banda” (po gaćama koje su nosili). Vođa grupe bio je Juraj Fađoš. Fađoševa banda bila je čuvena, svirala je na igrankama, svadbama, raznim balovima a i “fina gospoda” su ih u raznim prilikama pozivala da svojom muzikom zabavljaju svet.

Posle Fađoševe smrti ova se grupa preimenovala u "Trpkova banda" pošto je Jan Trpka preuzeo vođenje grupe. Trpka je bio obrazovaniji “muzikant”. Svirao je, kako u Americi, tako i u muzičkim grupama po susednim slovačkim selima. Trpkova banda je takođe svirala po svadbama i igrankama u Selenči i okolini u godinama 1923-1946.

Manje poznata grupa bila je Pažitnajeva banda koju su vodila braća Jan i Mihal Pažitaji. Stari spominju da ova banda nije svirala po svadbama i igrankama. To je bila grupa prijatelja koji bi se uveče okupljali kod pajtaša i bavili se muzikom. Svirali su samo za sebe. Po odlasku njihovog vođe u Ameriku, ova je grupa prestala da postoji…

U centru Selenče jedan do drugo stoje veliki krst i spomenik NOB-u - kip partizana u prirodnoj veličini koji u jednoj ruci drži pušku. Prizor tako karakterističan za slovačka sela u Vojvodini. Zanimljivo je da mesta sa slovačkom većinom uglavnom nisu menjala nazive ulica (svuda su se zadržali Maršal Tito pa čak i Karl Marks, Edvard Kardelj, Lenjin i JNA) i pođednako uredno se održavaju verski (katolički i evengelički) spomenici, najčešće raspeća i - spomenici posvećeni NOB-u.

Nije slučajno samo Selenča od svih mesta u opštini Bač tokom socijalizma dobila partizanski spomenik. Naime, situacija u Selenči za vreme okupacije 1941-1944. bila je drugačija od stanja u drugim slovačkim selima u Vojvodini. Specifičnost ovog mesta predstavlja pripadnost njenih stanovnika dvema konfesijama i privilegovani položaj katoličkog življa u toku Drugog svetskog rata i mađarske okupacije. Antifašistički raspoloženi Slovaci (uglavnom protestanti) bili su zastrašeni aktivnošću prisutnih neprijateljskih elemenata u selu. Uprkos tome, i u ovoj sredini počeo je da tinja prikriveni otpor. Nakon izvesnog vremena omladina Selenče počinje da organizuje tajne sastanke. Okupljali su se na određenom mestu u ataru radi dogovora. Njihova je aktivnost je eskalirala u martu 1944. kada su osnovali organizaciju SKOJ-a. Posebnu ulogu je u tome odigrala Marka Šefčikova, kasnije Burčiarova. U to je vreme služila u Bačkoj Palanci i drugovi su joj naložili da napravi kontakt sa ilegalnim stranačkim rukovođstvom bačkopalanačke i odžačke opštine. Njihova je želja bila da NOP pomažu organizovano a ne samo sporadično. Konačno je uspela da uspostavi vezu sa stranačkim rukovođstvom preko Štefana Mockua, šeširyije koji je bio poreklom iz Pivnica a već pre toga sarađivao sa Pokretom, pa je o inicijativi mladića i devojaka iz Selenče informisao Brana Panina – Koleta, tada već iskusnog ilegalnog aktivistu. 

Antifašističko delovanja nije bilo lako. Sve se moralo raditi u tajnosti. U akciju se obično išlo noću. Akteri su često morali da beže kroz tuđe bašte da ne bi pali u ruke mađarskih žandara. Među stanovništvom se delila i "Slobodna Vojvodina", "Istina" i rukom umnožavani bilteni i leci. Propagantni material su aktivisti dobijali iz ilegalnih izvora a veza im je bio Žarko Malivuk iz Vajske. Tokom ovih akcija bilo raznih doživljaja. Jednom je tako Marka Ševčikova prenosila bombe zalivene mašću u kantici a kada su je na stanici u Gajdobri, gde je presedala, zaustavili žandari, odigrala je sa Pavelom Lukačem scenu ljubavničkog rastanka i tako izbegla najgore. Dešavalo se da je Marka materijal skrivala u krevetu pod jastukom a njen se brat seća kako je među materijalima jednom video i zvezdu petokraku. Kod Ševčikovih su na tavanu često boravili ilegalci, najčešće Radojčin kao i izvesni Crni Đorđe iz Srbije, takođe Jan Kiš iz Bačkopetrovačke partizanske čete i već spomenuti Brana Panin - Kole.

Ostavljamo za sobom spomenik borcima NOB-a i Evangeličku crkvu i sa Anom u društvu odlazimo u "Biznis klub" gde nas čekaju "krumpli na ćapšu" (krompiri zapečeni u tepsiji sa kobasicama, slaninom i hurkama) koje smo naručili još tri sata ranije dok smo bili u Obrovcu. Restoran je u vlasništvu kompanije "Slovan" čiji vlasnik Đuro Bocka je u dobroj meri zaslužan za to što je Selenča od najsiromašnijeg sela opštine Bač iz kojeg su Slovaci dolazili u nadnicu u Bač - danas postala najnaprednije mesto opštine u koje dolaze da rade stanovnici ostalih sela.

"Ne želim da služim izdajnike svoje domovine!"

Prvi partizan iz Selenče, Janko Mandač postao je i prva žrtva mađarskih žandara. Janko se rodio u Selenči 18. maja 1923. U predratnim se godinama, zajedno sa svojom porodicom, odselio u hrvatsko selo Komletnice, gde su ga roditelji dali na zanat kod krojača. Janku je teško palo izbijanje rata. Kada su ga pozvali u redove domobranske vojske, svojim je roditeljima rekao: "Ja moram da se vratim u Selenču, jer ne želim da služim izdajnike svoje domovine i da se borim protiv sopstvenog naroda!"

Tek što se Janko Mandač vratio u selo, aktivno se uključio u ilegalne aktivnosti. U martu 1944. učestvovao je na sastanku omladinaca i tako postao jedan od osnivača skojevske organizacije u Selenči. Bio je odan i pouzdan ilegalni aktivista koji je učestvovao u mnogim akcijama. 

Kada su ga pozvali u mađarsku vojsku, pobegao je od kuće i neko se vreme skrivao na folkdojčerskom salašu u ratkovačkom ataru. Interesantno je da ga vlasnik, koji je bio Nemac nije otkrio. Međutim, zbog opasnosti da će biti otkriven tamo nije mogao ostati duže. Zato je otišao u atar kod Paraga, gde je trebalo da sačeka da ga partizani prebace u Srem. Nakon nekog vremena vlasnik susednog salaša, na koji je Janko odlazio da pije vodu, ga je primetio i prijavio žandarima, koji su ga ubrzo zatim opkolili.

Ranjenog su Janka odvezli u Parage na saslušanje ali nisu uspeli da od njega dobiju inormacije. Janko je podlegao ranama a njegovo su telo žandari ostavili na mestu saslušavanja. Sahranili su ga stanovnici Paraga na pravoslavnom groblju i to je bila prva partizanska sahrana u selu. Čoveka, koji je Janka izdao, već posle nekoliko dana ubili su partizani.

Kompanija "Slovan Progres" osnovana je 1980. u vreme socijalizma kao Građevinsko-zanatska zadruga od strane šest osnivača . U početku je bilo uposleno svega 15 zaposlenih. Danas "Slovan" zapošljava oko 250 ljudi u nekoliko branši. Prva je - građevinarstvo, kao osnovna grana u okviru koje preduzeće vrši izvođenje građevinskih radova, proizvodnju i distribuciju betona i betonske galanterije i proizvodnju aluminijske i PVC stolarije. Pored građevinarstva "Slovan" se bavi i trgovinom, ugostiteljstvom i poljoprivredom (fabrika organske hrane "Zdravo").

Dok se Dragan, Ana i ja sladimo krompirima iz tepsije i zalivamo ih rujnim vinom pridružuje nam se i vlasnik "Slovana" Đuro Bocka, popularni Džaja. I nakon 42 godine od osnivanja firme, Džaja pun energije i elana govori o budućim poslovnim poduhvatima, posebno o kompleksu privatnih vila koji grade u Novom Sadu.

Za sedam dana na ovom mestu - nastavak reportaže iz Selenče: Rimokatolička crkva, Osnovna škola "Jan Kolar", Etno-kuća i brojne zanimljivosti iz istorije ovog živopisnog sela.

Robert Čoban