Бициклом кроз Војводину: Ковиљ
Већина људи само прође кроз Ковиљ на путу за чувени манастир или чарду Аркањ („На крај света”) а када се кроз њега провозате бициклом, ово село крије многе занимљивости и лепоте. Историја каже да је некада било два Ковиља - Доњи Ковиљ се први пут спомиње 1554, а Горњи Ковиљ 1702. Насеља су се спојила 1870. Манастир је обновљен 1705–1707, према легенди на месту на којем је Свети Сава саградио цркву у 13. веку.
У Ковиљу, за разлику од већине осталих српских места у Шајкашкој - није било злогласне Рације у јануару 1942. јер су је спречили тадашњи локални мађарски политичари. 2017. у Ковиљу је у присуству градоначелника Новог Сада Милоша Вучевића подигнут споменик којим је исказана је захвалност председницима Доњег и Горњег Ковиља, Хорвату Михаљу Мишкели и Молнару Андору, који су заједно са командантом села Дунафалви Лајошем спречили рацију и сачували Ковиљчане од зле судбине која је задесила многе Србе у Новом Саду, Бечеју и шајкашким селима...
Прича о тим догађајима је драматична и достојна неког будућег филма. У априлу 1941. након што су Хортијеве трупе заузеле Бачку и Барању за командира Жандармерије у Ковиљу је постављен Лајош Дунафалви, четрдесетогодишњак рођен у Будимпешти. Поред конституисања Жандармерије, мађарска власт је декретом поставила и председнике две општине у Ковиљу. Били су то Ковиљчани мађарске националности, Михаљ Мишкела Хорват и Андор Молнар.
Јануар 1942. у Бачкој је обележило хапшење и зверско убијање угледних људи, имућнијих земљопоседника, занатлија, лекара, адвоката, учитеља, али и жена, деце и старих, под изговором разбијања партизанских одреда. Рација је била финале којем је prеthodila припрема по већ устаљеном шаблону. Мештани блиски мађарским фашистичким властима су током 1941. године састављали спискове са људима које би било пожељно ликвидирати. Спискови су се слали у Будимпешту и враћали у виду наредбе командирима Жандармерије. Наредба за стрељање више од две стотине мештана Ковиља дошла је и Лајошу Дунафалвију.
Застајем поред руком исписање („угравиране”) табле „Ракијада 13. јуни” и од уличног продавца купујем једну мирисну ковиљску дињу. „Има ту пуно власника, сигурно 5-6”, објашњава ми момак у суседном кафићу. Зграда напушеног назавршеног хотела у центру Ковиља делује потпуно надреално међу приземним панонским кућама које је окружују. „Ту су зимус били мигранти!”, додаје један момак након што је извадио слушалице из ушију. Провукао сам се кроз жицу и ушао у импозантну грађевину од цигле и бетона. На прочељу објекта стоје орлови који власнике никад нису повели у овај лет. Ако су мигранти и боравили овде, ови су били доста педантни, нису оставили запаљене мадраце и смеће што је чест призор у напуштеним кућама које привремено „користе” ови несретници у потрази за бољим животом.
Од свог доласка у село Дунафалви се спријатељио са многим Ковиљчанима. Наредбу команде је примио к знању, али је покушао да ескивира њено извршење. Међутим, ради ефикаснијег спровођења рације у Ковиљ је дошло око две стотине војника и официра из Новог Сада. Дунафалви је схватио како ће се одвијати ситуација и који је њен неизбежни епилог. Да би предупредио масовну егзекуцију становништва позвао је председнике општина да скују план којим ће одложити рацију. Договорили су се да у највећој згради за окупљање у Ковиљу направе забаву, на коју ће бити позвани сви мађарски војници као и омладина села. Позван је и тамбурашки оркестар предвођен надареним, самоуким музичарем Васом Јовановићем.
Током забаве, кад је весеље било на врхунцу, Дунафалви је са официрима отишао у засебну просторију зграде, где су иза затворених врата преговарали да ли рацију треба спровести. Током преговора, официри су били доследни у намери да изврше наређење, али их је Дунафалви убеђивао да су Ковиљчани честит народ и да у селу нема партизана. Након вишечасовних преговора официри и Дунафалви су се вратили на забаву. Од Срба у селу се захтевао апсолутни мир и да се политички не ангажују. Сутрадан, због постигнутог договора и лошег смештаја, војници су се вратили у Нови Сад. Истовремено, у селу Ђурђеву, недалеко од Ковиља, учитељ немачке националности Фрања Еперт је такође вратио војнике који су дошли да спроведу рацију. Недељу дана касније војници су се вратили у Ђурђево и најпре убили њега, супругу и њихово двоје малолетне деце, а затим и више од три стотине мештана села. Потез Дунафалвија, учињен из чисте људскости, био је крајње опасан по његов и живот његове породице, али је њиме спасено више од две стотине Ковиљчана.
Након окончања рата и ослобађања Југославије од окупатора, Дунафалви се са својом супругом Вилмом вратио у Мађарску. Комунистичка власт га је дочекала с презиром. Када је неколико година по повратку у домовину поднео захтев за пензију, речено му је да поред испуњења услова за пензију мора доставити и доказ где је био за време рата. Тада су мештани Ковиља, на мађарском језику, саставили својеврсну оцену његовог владања док је био командир Жандармерије. Оцену су потписали највиђенији и најугледнији људи села.
По пријему писмена, Дунафалви је поново поднео захтев за пензију, али је Завод за пензионо осигурање негативно оценио затев и одбио га уз образложење „Спасао си Србе, нека ти Срби дају пензију“. После тога Дунафалви се обратио амбасади Југославије у Мађарској за помоћ. Одбијен је јер је био мађарски војник у служби Мађарске државе. Како би обезбедио сопствену егзистенцију, под старе дане је морао да ради најтеже физичке послове. Дискриминисан и понижен преминуо је 1967. године. Био је жртва индустријске несреће, пао је са камиона и поломио вратни пршљен.
Судбина се сурово поиграла и са осталим актерима ове тужне приче. Непосредно по завршетку рата, председник општине Горњи Ковиљ изашао је пред суд у Новом Саду, где се бранио од оптужби да је сарађивао са окупатором. Осуђен је на смртну казну. На првостепену пресуду имао је право жалбе Вишем суду у Београду. Искористио је своје право, а суд у Београду је узео све чињенице у обзир. Сарадња са окупатором је била неопходна како би село било спасено злочина који би уследио да је није било, и зато је донесена ослобађајућа пресуда. Међутим, истог дана кад је ослобађајућа пресуда стигла у Нови Сад, Михаљ Мишкела Хорват је стрељан. Председник општине Доњи Ковиљ, Андор Молнар, није дочекао суђење. Убијен је ножем, на најсуровији могући начин, од руке човека који је по окончању рата био жељан освете Мађарима.
У знак захвалности за оно што је Дунафалви својевремено учинио, музичар Васа Јовановић написао је композицију под називом „Дунафалвијев марш“, а у част његове супруге још једну композицију под називом „Вилмин танго“. После пада комунизма и појаве вишепартијског система, једна улица у Ковиљу добила је назив по командиру Жандармерије.
Лајош Дунафалви је био частан човек у озлоглашеној униформи. Пословица каже: “Ко часно умре, остане упамћен и стотину година, а онога без части и рођена деца забораве.“
Недавно су министри културе Србије и Мађарске потписали протокол о сарадњи на снимању филмова из зајеничке историје. Верујем да би светла прича из Ковиља, у мору црних и тужних епизода из тих година, била идеалан сценарио за један такав филм.
Осим по манастиру о којем ћемо писати другом приликом (“Дневникови” репортери га често обилазе), Ковиљ је и изван Војводине најпознатији по чувеној чарди „На крај света”. Једном приликом Сузана Манчић ми је испричала како је управо на овом месту упознала свог садашњег супуга грчког бизнисмена Симеона Оцомокоса.
Ово су стихови који је написао Ђока Вареника, син чувеног Пере Варенике чија је породица генерацијама држала чувену чарду.
Чика Пере Варенике више нема. На небеској чарди слуша своју омиљену песму „Дуни ветре са банатске стране” и у друштву својих познатих, такође покојних, редовних гостију, великих боема, сликара и песника, ужива гледа „доле” тражећи своју чарду које такође више нема а на коју је „на бицикли” долазио и Мика Антић.
У старој чарди били смо две недеље пред рушење у априлу 2013. Објекат је био заиста стар и дотрајао али је имао неки шарм који је деценијама привлачио госте из целе Југославије. 4. маја те године чарда је срушена, наводно срушила се сама од себе када су зидари покушали да скину кров како би направили нови.
Како ту нису баш чиста посла сведочи и чињеница да када укуцате у претраживаче „Срушена чарда На краљ света” појављује се већи број текстова из 2013. али су готово сви „скинути” са портала који су их објавили.
Данас се на овом месту налази нови објекат, са струјом и водом, савременим тоалетима и паркингом, поглед на рит је и даље прелеп али је некако нестало оног боемског духа који је овде владао. Или су се можда и времена променила па тог духа заправо више негде и нема.
Роберт Чобан