Biciklom kroz Vojvodinu: Bačko proleće gospodina Alversona

Ušao sam u crkvu veoma lepe unutrašnjosti i počeo da fotografišem kao stotinu puta u različitim pravoslavnim, rimokatoličkim, grkokatoličkim i protestantskim crkavama širom Vojvodine - kad se pojavljuje sveštenik Tomislav Živković sa zahtevom da obrišem sve snimke jer „od pre tri meseca nije dozvoljeno fotografisanje u crkvama bez pismene dozvole Eparhije bačke”.

Broj stanovnika sela Parage u srcu plodne Bačke pada neprekidno iz popisa u popis. Od 1.427 na popisu 1948. do 921 žitelja na poslednjem popisu 2011. Kako kažu meštani trenutno je „na spavanju” u selu manje od 500 ljudi pa je to brojka koja se može očekivati na ovogodišnjem popisu.

Stižem i do Železničke stanica Parage koja je zapuštena kao i gotovo sve na pruzi Novi Sad - Sombor. Kroz stanicu prolazi sedam vozova iz pravca Novog Sada i isto toliko iz pravca Sombora. U prostoriji koja je nekada bila čekaonica nalazi se šut, razbacano smeće i komadi maltera koji su otpali sa zidova i tavanice.

Na izlazu iz sela, sa leve strane - pravoslavno groblje. Hronika groblja u Paragama beleži puno napuštenih i zapuštenih starih grobova iako u selu nije došlo do promene strukture stanovništva odnosno, trebalo bi da potomci tih pokojnika i dalje ovde žive. Među nadgrobnim spomenicima ispisanim ćirilicom, primećujem i jedan latinični natpis: „Not sleeping, just dead„ - Charles Elgin Alverson (Los Angeles 1935 - Zemun 2020). Pored njegovog imena piše Živana Aničin Alverson (1950-20...). Ispod Živaninog imena piše „Sve je prošlo i završilo se”.

Kratka pretraga na internetu otkrila mi je da je u Paragama od kraja devedesetih do svoje smrti pre dve godine, na imanju svoje supruge Živane živeo pisac Čarls Alverson, saradnik i prijatelj nekih od članova grupe „Monti Pajton”, koscenarista prve verzije scenarija za kultni film „Brazil” Terija Gilijama. Alverson je bio lično prisutan (u svojstvu publike čiji je smeh tonski beležen) na snimanjima originalnog „Monti Pajton” televizijskog serijala.

Pronašao sam telefonski broj Alversonovih, javila se Živana i dogovorili smo sastanak u njihovoj kući u Paragama.

Čarlsova udovica me dočekuje na tremu svoje kuće obučena u žutu haljinu sa velikim belim radama i belim „panama šeširom” na glavi, nalik na neku južnjačku damu iz romana Margaret Mičel.

Živana, rođena u porodici Aničin u Paragama bila je dugogodišnja novinarka „Nade” pa prvi deo razgovora neminovno protiče u razmeni iskustava iz vremena sa kraja osamdesetih i početka devedesetih u zgradi „Borbe” na Trgu Nikole Pašića u Beogradu kada sam ja započinjao a ona završavala svoju novinarsku karijeru.

-Čarls i ja smo se upoznali 1978. u Londonu, u kući Elison i Terija Džonsa, jednog od članova grupe ‘Monti Pajton’. On je tada živeo sa svojom prvom suprugom i decom u Kembridžu i došao je jednog dana u posetu Džonsovima. Tu se rodilo prijateljstvo ali ne i ljubav. Posle dve godine učenja engleskog jezika i čuvanja dece, vratila sam se u Beograd - započinje svoju priču Živana koja je narednih godina više puta odlazila u London i sretala Džonsove i Alversona.

Godine 1993. bio je u Budimpešti na jednoj konferenciji odakle se javio Živani. „Objasnila sam mu kako da dođe autobusom iz Budimpešte u Beograd. Tek tada se rodila romansa između nas dvoje. Godinu dana kasnije, vratio se u Beograd i počeli smo tu da živimo zajedno, on je bio dopisnik iz ovog dela sveta za nekoliko američkih i britanskih listova a ja sam i dalje radila u “Nadi”. Njemu je Srbija u tim ludim godinama početkom devedesetih bila jako zanimljiva i taj period njegovog života bio je neka vrsta eksperimenta sa učestvovanjem.

Nakon što se Živanina majka u Paragama razbolela, Alversonovi su rešili da se presele u ovo bačko selo, a Čarls je uživao u seoskom životu.

-Imao je dva psa koje je doveo iz Engleske. Čim su ušli u dvorište, podavili su mami 15 pačića. Ona ga je toliko volela da se nije naljutila. Svakog jutra je ustajao u pet, kupio je knjige i kaseta iz kojih je učio srpski. Hteo je da ga nauči perfektno što mu baš nije polazilo za rukom. Kosio je travu pred kućom, išao u prodavnicu, meštani su ga baš voleli. Kada je obnavljan Dom kulture, Čarls se dobrovoljno javio da pomaže, iznosi šut. Na manifestaciji “Parožani Paragama” Čarls je u dobrotvorne svrhe prodavao američke kokice. Za Božić kada se na ulicama pale badnjaci, a on je spremao kuvano vino. Kad bi popio on se samo smejao i zaspao tu gde se nalazio! - opisuje Živana bačke dane slavnog pisca.

Tokom svoje novinarske karijere Alverson je razgovarao sa Lenonom i Joko Ono u vreme kada su protestovali tako što su ležali u hotelskom krevetu nedelju dana što je postalo deo ikonografije šezdesetih. Sreo je i članove kultne grupe „Bonzo Dog Band”, i zabeležio poslednji (potajno usnimljen) intervju sa Dženis Džoplin. Tokom poslednjih godina života, stvarajući u kući u Paragama Čarls je postigao značajne uspehe kao romanopisac.

Njegovi romani prevedeni su na šest jezika. Roman „Kejleb” o crncu, robu na američkom Jugu tokom 19. veka, „Dereta” je objavio i na srpskom. Da li ga je obližnja Jegrička inspirisala na američki Jug i Misisipi koji isto tako „tiho teče”, ostaje da nagađamo, tek duh ambijenta osetio sam čim sam ugledao Živanu u dvorištu sveže okrečene kuće porodice Aničin.

-Ovde u kući u Paragama zateklo nas je i bombardovanje 1999. Čarlsa je to jako pogodilo, stalno je govorio: “Moja zemlja bombarduje zemlju i narod koji me je prihvatio kao svoga!” Jednog dana pozvali su nas iz SUP-a iz Odelenja za strance i pitali da li bi Čarls govorio na mostu u Novom Sadu. Sledećeg dana je pogođen taj most! - nastavlja svoju priču Živana.

Čarls je umro 19. januara 2020. Živana mi pokazuje album sa fotografijama Čarlsove dece Kler, Džejka i Džoša sa kojima je u stalnom kontaktu i zbog čijeg dolaska u Srbiju se šest dana čekalo sa sahranom.  „Monti Pajtonovac” Teri Džons, njegov prijatelj i saradnik umro je dva dana posle Čarlsa - 21. januara 2020.

Na kraju razgovora Živana me moli da napišem da je ukinuta pošta u selu i da lekara imaju samo dva sata dnevno što im svima jako otežava život.

U izdanju Srpske pravoslavne crkvene opštine Parage ovdašnji sveštenik Dušan N. Petrović objavio je 2004. knjigu „Parage, selo u Bačkoj” u kojoj se mogu naći mnogi zanimljivo podaci iz života ovog mesta od naseljavanja do 1941.

Posebnu pažnju mi je privukao spisak uzroka smrti meštana Paraga od 1868. do 1940. Zanimljivo je da one bolesti od kojih danas najviše umiru Vojvođani, pa i meštani Paraga - kancer i bolesti srca - pre jednog veka jedva da je postojale.

Tako je tokom te 72 godine bilo samo dva samoubistva, 13 umrlih od raka i 8 od „srčane bolesti”. U isto vreme - od tuberkuloze je preminulo čak 308 Parožana, 69 od zapalenja pluća, 144 od „staračke slabosti” (koja je u tim vremenima počinjala već sa 55 godina); umrlo je 146 „slaborođene” dece 129 dece koja su dobila „fras”. Na porođaju je umrlo 11 žena...

Postoji nekoliko teorija o tome kako je selo dobilo ime. Prema prvoj, najnaivnijoj prvi doseljenici na jednoj poljani ugledali su par isluženih konja kako pasu i rekli: „Hajde da se naselimo ovde gde pasu ovih Par Raga”. Druga teorija kaže da su na ovom mestu svoj salaš imala dva brata Mađara sa prezimenom Parazi. Treća verzija kaže da je u okolini sela bilo puno obradive za zapuštene, zaparložene zemlje. U prilog tačnosti ove teorije ide i činjenica da meštani sela sebe zovu Parožanima a ne Paražanima kako bi bilo gramatički ispravno.

Prvo naselje pod imenom Velike Parage nastalo je na pola sata hod južno od današnjeg naselja. Zbog velikih podzemnih voda skoro sve kuće u selu srušile su se 1793. i Parožani su bili primorani da se pomere na uzvisinu Jarčev breg koja je na 94 metra nadmorske visine.

Ugledni intelektualac iz Paraga profesor Sava Lazić izneo je i četvrtu teoriju o etimologiji naziva sela. On tvrdi da je reč Parage španskog porekla i da je kao takva došla u ove krajeve sa Habsburgovcima. U španskom pravopisu reč „pustara” se piše „paraje„ a u francuskom „parrage„ (izgovara se kao „paraž„) ali su ga meštani pročitali „po Vuku” - i tako je nastalo ime sela.

Autor knjige „Parage, selo u Bačkoj” koji se i bavi običajima koji su iščezli, piše o tome kako su se za vreme Poklada pred Uskršnji post ljuljaške vezivale za dudove pa su momci na njima ljuljali devojke.

U sredini između sela i groblja, „između guvana”, svakog četvrtka popodne između Uskrsa i Spasovdana sakupljali su se momci i devojke, tu šetali, igrali se loptom, sedeli na travi, šalili se...

Prvi dan Božića i ceo naredni dan momci su jahali konje oko sela i pevali Božićne i druge pesme. Mladoženje među njima obavezno su svraćale do tašte i drugih ženinih rođaka i čestitali Božić.  U knjizi se pominje i slučaj hajduka i arambaše Maksima Veselinovića rodom iz Kulpina. On je sedamdesetih godina 18. veka pljačkao i ubijao bogataše i pomagao sirotinju. Uhvaćen je u Paragama kod ljubavnice. Opkoljen vojskom pružao je otpor ali je kuća zapaljena pa je tako savladan. Osuđen je na smrt, ispoveđen i pričešćen 1780. Pogubljen je u Paragama. U Paragama je 1812. posle sloma Prvog srpskog ustanka boravio i slepi srpski guslar Filip Višnjić.

 Robert Čoban