Banatskim gajdama nekad se pokazivala moć

Za izradu mnoštva narodnih arhaičnih instrumenatu sa tla Panonije, posebno za banatske gajde, Vrabel je isto što su za violine bili čuveni italijanski graditelji iz Kremone...

Izrađuje Vrabel u svojoj radionici citre, kobze, okarine, tambure, frule i mnošto drugih instrumenata, ali postao je čuven po pravljenju gajdi svih fela. Pronikao je Vrabel u tajne mađarskih, srpskih, južnomoravskih , mokrinskih ili banatskih, levčanskih koje su najstarija vrsta drevnih srpskih gajdi, zna praviti vlaške, erske, takođe i gajde sa širih svetskih prostora.    

- Banatske ili mokrinske gajde, od svih gajdi na svetu su najkomplikovanije i za izradu i za sviranje - uverava Vrabel. - Škoti gajde koriste za vojne parade, a naše gajde su narodni instrument koji je u upotrebi od vajkada, da bi se ljudi veselili i čuvali izvornu tradiciju. Mađarske gajde su karakteristične po tome što imaju nešto kraće karabe, za razliku od banatskih ili mokrinskih, koje su prepoznatljive po tome što su im karaba, rog, prdaljka i laktača u odnosu na druge ogromni.

Vrabel objašnjava da svaki kraj u Srbiji ima gajde koje se međusobno po nečemu razlikuju, po izgledu, načinu sviranja i zvuku. Nažalost, danas su gotovo izumrli gajdaši, gajde i majstori koji ih prave.  

- Kada smo nas nekolicina počinjali pre četiri decenije, gajde nikoga nisu odviše interesovale, ali sada vidim, sva je sreća, da se mladi sve više interesuju. Onaj sloj mlađih koji je školovan, koji je shvatio značaj prihvaća se i voli svirku na gajdama i arhaičnim instrumentima– konstatuje Vrabel.

Pored Janoša Vrabela, u vrsnog majstora za izradu gajdi izrastao je Maksim Mudrinić iz Sivca, koji je neke finese učio i od Vrabela, pa sada uspešno pravi velike srpske banatske gajde.

Vrabel ne zna da li neko južnije od Save i Dunava pravi gajde, ali poznato mu je da se makedonske gajde prave u Prizrenu na Kosmetu, takođe i u Makedoniji. 

- Da se naprave dobre gajde bitno je puno stvari. Nije neki štos gajde napraviti, kada znaš kako treba, ali ima toliko sitnica na koje treba obratiti pažnju. Graditelj violina kada napravi instrument stavi žice i ima dobar ili loš zvuk, a kod gajdi ili ima zvuk, ili nema nikakavog zvuka. Jednostavno je, ali treba kod pravljenja gajdi znati precizno iseći trsku, pisak od trske, sve te sitnice treba odraditi i spojiti da dobiješ dobre gajde. Dok sam učio zanat, ja sam dosta putovao i proučavao gajde kod ondašnjih gajdaša. Još sam imao sreće da 70-toh godina prošlog veka bilo je gajdaša u Srbiji. U Mokrinu čika Lazar Rac bio je vrstan majstor i gajdaš, bio je ovčar i živeo na salašu. On je za mene bio prvi i nenadmašan gajdaš i majstor, u životu nisam čuo da je neko bolje svirao gajde od njega. Znao je kada zatreba da improvizuje i melodiju i tekst, mada bilo je u to vreme i drugih vrsnih gajdaša, poput Mirka Francuskog iz Kikinde.. Dok su ovde u okolini još živeli gajdaši, imao sam od koga da naučim, imao sam kod koga da odem i priupitam kako se radi, a oni su izlazili u susret– priznaje Vrabel.

Majstor za pravljenje gajdi iz Čoke objašnjava da od svih gajdi, banatske su među najvećim.

- Kod nas je bio običaj da se kaže, ako su gajde velike, ili gajdaš ima ogromne gajde, da je moćniji gazda. Gajdama se nekada pokazivala moć i bogatstvo. Velike banatske gajde imaju interesantan i lep ton, moćan kao ogromne narodne orgulje – naglašava Vrabel.

Janoš u penziji radi ono što voli i što je najvažnije, tržišta za arhaične instrumente ima, ali ne toliko da bi se pravila fabrika instrumenata, nego za specifičnu manufakturu, u domaćoj radinosti. Ukazuje čokanski majstor da uz pomoć interneta, povezanost sa celim svetom je doprinela da svi koji sviraju gajde i druge arhaične instrumente, negujući ovu vrstu muzike, međusobno su povezani.

- Tako kupaca ima iz celog sveta. Gajde i njenjere, a i drugi arhaični instrumenti se svugde u svetu sviraju, bar ponekad u toku godine. Primećujem da u celoj Evropi danas počinje u modu da ulazi balkanska muzika. Arhaična narodna izvorna srpska, makedonska, bugarska i muzika drugih naroda sa ovih prostora je specifična, ima svoje čari i postaje interesantna publici. Zbog toga se i traže banatske, vlaške, levčanske i druge gajde. Eto, baš prošle nedelje iz Francuske su mi poručili, trebaju im banatske i levčanske gajde. – ističe Vrabel.     

Tradicionalna narodna muzika i drevni instrumenti Vrabela su zainteresovali su još u mladosti, odrastajući na izvoru paorskog života.

- Kada odrastaš i stasavaš u seljačkoj porodici, snalažljivost i privrženost prirodi i tradiciji su ono što je sudbinski neizbežno – priča Janoš - Zato je i sasvim normalno što smo se od malih nogu igrali sa onim što je bilo pri ruci i od prirodnih materijala. Zove, vrbe i trske, oduvek je bilo u izobilju, pa smo kao deca, od onoga što nam je priroda darivala kraj Tise i Zlatice, pravili i uspevali da napravimo dobre sviraljke. Posle, kada sam već bio srednjoškolac i student, svesno sam počeo da se bavim starim instrumetnima.

Plod višedecenijskog Vrabelovog predanog rada je više hiljada instrumenata, ali što je retkost, on pravi oko četrdeset vrsta narodnih instrumenata koji izumiru.

- Gajde su na prvi pogled slične, ali su po nečemu ipak razlikuju. Srbi i Makedonci su koristili gajde sa jednocevnom sviralom, a banatske i erske gajde su sa duplocevnim sviralama. Ova vrsta banatskih gajdi koju je narod sačuvao, jako su interesantne. Plene svojim karakterističnim zvukom i izgledom, pa za njih iako izumiru  među poklonicima arhaičnog zvuka ima interesovanja na svim meridijanima - ističe Vrabel.

Za pravljenje gajdi i drugih arhaičnih instrumenata Vrabel koristi prirodne materijale. Za gajdaški meh najbolja je kozja koža, bolji od ovčije koja je mekša. Sviralo gajde pravi se od drveta šljive koje se u Čoku doprema iz srca Šumadije. Drugi instrumenti zahtevaju orahovinu ili neku drugu vrstu drveta, a za citre najbolja je omorika sa Karpata iz Erdelja, ali do njega se dolazi teže, pa ih Vrabel češće pravi od „masnije” bosanske čamovine. 

Milorad Mitrović

Foto: M. Mitrović

Projekat “Čoka transparentno” realizovala je “Panonija media” u saradnji sa “Dnevnikom”. Stavovi izneti u ovom tekstu nužno ne izražavaju stavove lokalne samouprave, koja sufinansira projekat.