VATRA I GLINA SU IM U KRVI: Ovo je priča o Josipu Kaiću i trećoj generaciji somborskih majstora kaljevih peći

Davno su feudalna vremena minula, darodavne povelje se u tim porodicama i dalje čuvaju, ali život „tera“ dalje pa su se potomci starih familija ne samo rasejali i van  Lemeša, već se odavno i bave razno-raznim poslovima, od onih akademskih, preko službeničkih ali i paorskih i majstorskih.

Jedna od takvih familija su i Kaići - pećkari koji, da bi se razlikovali od ostalih porodica tog imena, nose špicnamen Pircovi. Njihov muški izdanak, Josip-Josa je treća generacija majstora iz ove porodice koja gradi i popravlja kaljeve peći ne samo Somborcima, već i daleko van granica Srbije.

- Ovim poslom je počeo da se bavi još moj deda, takođe Josip, koji je istovremeno radio na staroj somborskoj ciglani, gde je i proizvodio kaljeve za peći, posao je nastavio otac, takođe Josip, a uz njega su i meni, još kao malom, šamot, glina i kaljevi „ušli u krv“ – pripoveda nam Josa Kaić-Pircov, dok pregrađuje jednu od somborskih „odgorelih“ kaljevih peći – U pravilu se kaljeva peć, ako je kvalitetno podignuta, pregrađuje svakih 10- 15 godina, dok bi bilo poželjno da se čisti svake dve-tri godine. Ovo važi samo ako se prilikom grejanja koristi suvo tvrdo ogrevno drvo poput hrasta, bukve ili bagrema, ali i ako se peć redovno čisti, što podrazumeva i premazivanje blatom, odnosno glinom, ložišta i njegovog „neba“ nakon svake grejne sezone – daje nam kratak kurs o ovom starom zanatu Josa, ne prekidajući rad.

Kako kaže, mada laicima svaka peć izgleda isto, svaka predstavlja izazov za sebe, jer sve i da su istih gabarita bezbroj je varijeteta izgradnje unutrašnjosti, odnosno puteva dima i toplote.

- Sve zavisi gde je dimnjača, odakle se loži, koliko ložište duboko treba da bude... Ipak, najvažnije je da volite ovaj posao koji pred vas svaki put stavlja nove izazove, onda se, uz iskustvo, pronađe i rešenje  - veli Josip, koji pored pećkarstvom hleb svagdanji zarađuje i dimničarstvom, kao svojevrsnim „vezanim“ zanimanjem, usputno ne propuštajući da spomene da pećkarstvo, kao i korištenje kaljevih peći povremeno nailazi na oscilacije – Bila je svojevremeno pomama za uvođenjem gasa, došlo je do zatišja u ovom našem poslu, pa su se nakon nekoliko godina ljudi vratili na korištenje kaljevih peći. Do nedavno su „u ofanzivi“ bile inverter klime, ali kao i kod gasa, računica je pokazala da je uvek rentabilnije grejati kuće kaljevim pećima. O tome da je njihova toplota bez premca po ugođaju da i ne pričam – kaže Josip, koji sanja o tome da se nakon penzionisanja (koje i nije tako blizu) na svojevrstan način vrati imenjaku-pretku, deda Josi i da se posveti izradi kaljeva.

- Glina uđe u krv tako da nije daleko od ovog zanata i taj keramičarsko-grnčarski kunst može da se daleko lakše savlada kada proizvodite nešto što ugrađujete i popravljate ceo život. Naslednik? Nema ga pošto imam dve kćerke, a brat se ni ne bavi ovim zanatom. Doduše mlađa ćerka pokazuje neke umetničke sklonosti, pa se možda, kada poraste, uključi u taj moj nameravani „penzionerski“ posao izrade novih kaljeva, ali ne ovih jednostavnih već onakvih kakvi su se kadgod pravili za uglednije kuće, gotovo umetnički izrađenih. Ko zna, videćemo.

M. Miljenović

Projekat „Stari zanati - nova šansa” realizuje Dnevnik Vojvodina pres, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.