ВАТРА И ГЛИНА СУ ИМ У КРВИ: Ово је прича о Јосипу Каићу и трећој генерацији сомборских мајстора каљевих пећи

Давно су феудална времена минула, дародавне повеље се у тим породицама и даље чувају, али живот „тера“ даље па су се потомци старих фамилија не само расејали и ван  Лемеша, већ се одавно и баве разно-разним пословима, од оних академских, преко службеничких али и паорских и мајсторских.

Једна од таквих фамилија су и Каићи - пећкари који, да би се разликовали од осталих породица тог имена, носе шпицнамен Пирцови. Њихов мушки изданак, Јосип-Јоса је трећа генерација мајстора из ове породице која гради и поправља каљеве пећи не само Сомборцима, већ и далеко ван граница Србије.

- Овим послом је почео да се бави још мој деда, такође Јосип, који је истовремено радио на старој сомборској циглани, где је и производио каљеве за пећи, посао је наставио отац, такође Јосип, а уз њега су и мени, још као малом, шамот, глина и каљеви „ушли у крв“ – приповеда нам Јоса Каић-Пирцов, док преграђује једну од сомборских „одгорелих“ каљевих пећи – У правилу се каљева пећ, ако је квалитетно подигнута, преграђује сваких 10- 15 година, док би било пожељно да се чисти сваке две-три године. Ово важи само ако се приликом грејања користи суво тврдо огревно дрво попут храста, букве или багрема, али и ако се пећ редовно чисти, што подразумева и премазивање блатом, односно глином, ложишта и његовог „неба“ након сваке грејне сезоне – даје нам кратак курс о овом старом занату Јоса, не прекидајући рад.

Како каже, мада лаицима свака пећ изгледа исто, свака представља изазов за себе, јер све и да су истих габарита безброј је варијетета изградње унутрашњости, односно путева дима и топлоте.

- Све зависи где је димњача, одакле се ложи, колико ложиште дубоко треба да буде... Ипак, најважније је да волите овај посао који пред вас сваки пут ставља нове изазове, онда се, уз искуство, пронађе и решење  - вели Јосип, који поред пећкарством хлеб свагдањи зарађује и димничарством, као својеврсним „везаним“ занимањем, успутно не пропуштајући да спомене да пећкарство, као и кориштење каљевих пећи повремено наилази на осцилације – Била је својевремено помама за увођењем гаса, дошло је до затишја у овом нашем послу, па су се након неколико година људи вратили на кориштење каљевих пећи. До недавно су „у офанзиви“ биле инвертер климе, али као и код гаса, рачуница је показала да је увек рентабилније грејати куће каљевим пећима. О томе да је њихова топлота без премца по угођају да и не причам – каже Јосип, који сања о томе да се након пензионисања (које и није тако близу) на својеврстан начин врати имењаку-претку, деда Јоси и да се посвети изради каљева.

- Глина уђе у крв тако да није далеко од овог заната и тај керамичарско-грнчарски кунст може да се далеко лакше савлада када производите нешто што уграђујете и поправљате цео живот. Наследник? Нема га пошто имам две кћерке, а брат се ни не бави овим занатом. Додуше млађа ћерка показује неке уметничке склоности, па се можда, када порасте, укључи у тај мој намеравани „пензионерски“ посао израде нових каљева, али не ових једноставних већ онаквих какви су се кадгод правили за угледније куће, готово уметнички израђених. Ко зна, видећемо.

М. Миљеновић

Пројекат „Стари занати - нова шанса” реализује Дневник Војводина прес, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.