САЧУВАН ДЕЛИЋ ИСТОРИЈЕ КОЈИМ СЕ ТОЛИКО ДИЧЕ „Мали Бодрог” у Бачком Моноштору – овако је изгледала једна шокачка кућа

Претворена у етно кућу „Мали Бодрог”, припадала је прецима Јелисавете Ержике Бешењи, која је од 2008. године отворила њена врата за све који желе да истраже некадашњи живот људи који су пре више од једног и по века бивствовали на овим просторима. Ни ми нисмо остали имуни само читајући о овом објекту, те смо се са великом дозом радозналости упутили ка том крају, и на наше изненађење, испред куће дочекује нас домаћица, одевена у типичну народну ношњу Бачког Моноштора, која нас широким осмехом срдачно  поздравља.

Јелисавета Ержика Бешењи за „Дневник” каже да у шокачкој изворној ношњи увек дочекује своје госте, показујући нам руком пут у двориште једне старе даме, које баштини дугу историју. Не можемо а да не кријемо одушевљење што је уместо типичних модерних баштенских намештаја простор за седење монтиран од чврсто везане сламе, прекривен крпарама, које су, каже наша домаћица, у то време сами на разбојима стварали. Ближе капији налази се и бунар, који је у оно време свако домаћинство поседовало, објашњава домаћица.

– Кућа је адаптирана и опремљена пре 16 година, а заједно са мајсторима сам учествовала у њеној рестаурацији. Подмазивала сам, кречила, а и поправљала пукотине блатом. Користили смо све изворне материјале, од којих је кућа изграђена пре више од 150 година. С обзиром на то да се ради о набијачи, користили смо земљу и дрвену конструкцију, а једино око крова нисам помагала, него смо довели мајстора који је знао свој посао, те је тршћар санирао ту штету. Карактеристично за њу је то што нема ниједног ексера у кући. Све су дрвени клинови. Под је такође земљани, прекривен ауентичним крпарама тога доба. Куће су се тада градиле уздужно, те је са главног улаза одмах кухиња, даља соба од капије је гостињска и она је увек морала бити спремна и најлепша у кући за госте – каже Бешењи. 

У просторији влада шаренило боја, које у човеку у моменту буде све хормоне среће, да смо имали жељу да заувек останемо у том историјском здању. У средини просторије, сто и аутентична клупа окретуша, обоје плаве боје, а ту је и кревет са сламарицом и кукурузовином, прекривен дуњом тежине око 10 килограма, са перјаним јастуцима и неизоставним заштитиним симболом тога времена – тулипаном, који поносно краси даску кревета. Он је из 1867. године, и то им је најстарији аутентични предмет који овде баштине, прича нам Ержика. У просторији се налазе и две колевке, једна у истој нијанси као клупа, а домаћица куће нам се похвали како је она у њој спавала, те зна да је из 1967. године. Прстом нам потом показује на другу колевку тик изнад, откривши нам да она потиче чак из 1906. 

У средњој просторији се кувао ручак, а постојао је и отоман где се мало одмарало, прекривен украсном крпаром тога доба. Посуђе црвене и плаве боје са белим туфнама истичу се у маси различитих предмета од дрвета, распоређених по полицама и креденцима дуж зидова кухиње, као одјеци прошлости који откривају аутентично домаћинство старо више од века. На белим зидовима нанизане су урамљене фотографије које представљају цело породично стабло њене фамилије. Задња соба је спаваћа, са погледом на башту и летњиковац, а намештај је аутентичан и припадао је Ержикиној баки. 

– Сви предмети којима је кућа опремљена стари су око 100 година и све сам наследила. Моја мама је имала много ствари како својих, тако и бакиних, а и мештани су нам доносили све антиквитете које су имали, не би ли сачували делић историје којом се много диче. Такође, бака мог мужа је била шокица, као и моја бака, те је разбој у другој соби репрезент главне машине, јер се на њему све тада ткало. Много ствари је и од његове породице – каже наша саговорница.

Простор није само музејског типа. Јелисавета је опремила кућу тако да се у њој може живети, али као ономад, пре 150 година. Све је функционално и приведено намени, те се у собама може и преспавати.

Ивана Бакмаз