Bačka Palanka imala je pre 230 godina dve vodenice na Dunavu i par mlinova na konjsku snagu

Nekada je, kažu stare knjige, pšenica bila najzastupljenija ratarska biljka, danas se sve manje seje, a ovdašnjih 20-tak pekara kažu da se i hleb manje troši, a više preferiraju peciva. Nekada su mlinari u ovoj varoši imali i svoju ulicu. Mlinska ulica današnji je deo Ulice Ive Lole Ribara, između ulica Žarka Zrenjanina i Veselina Masleše.                

Ljudi koji su kroz istoriju zapisivali razvoj ratarstva, mlinarstva i pekarstva u ovom delu Bačke, kažu da se u vremenu kada se pšenica ručno žnjela, jedan deo mlatio štapovima, zrno vejalo na vetru, a posle mlevenja takvog žita hleb bi bio crn kao zemlja. Obično se mlatilo toliko žita koliko će za porodicu biti dovoljno do proleća, a ostalo je lozom vezivano u snoplje i na tavanu čuvalo do proleća. Kasnije su konji „teranjem u krug” odvajali žito od slame. Velika olakšica za seljake bio je pronalazak parne vršalice 1874. godine, a ovde je prvo čude od tehnike kupio Adolf Kon, a dve godine kasnije vršalice nabavljaju Kameralna uprava i Jovan Stojković. Kasnije su kupljene još dve, pa se u palanačkom ataru vršidba završavala za dva meseca. Mlinovi sa dva kamena koje su pokretali konji zamenjeni su vetrenjačama, a još 1790. godine radile su dve vodenice na Dunavu na bačkoj i dve na sremskoj obali. Kasnije ih je bilo 20-tak na Dunavu, rukavcima i zadržale su se čak do Drugog svetskog rata.

Prvi parni mlin sagrađen je u Nemačkoj Palanci 1880. godine, a vlasnici su bili „Akerman i ortaci” iz Bača i Gajdobre. Nekoliko godina mlin je slabo radio, jer su ljudi pšenicu mleli u vodenicama, a usluga je bila jeftina. Kada su prvi vlasnici parnog mlina bankrotirali, izgubivši velike novce, mlin otkupljuju Jakob Bruker i Anton Červenji. Oni su mlin modernizovali i uspešno radili. Na mestu starog mlina, koji je porušen,  i danas je mlin, ali ima već godina kako ne melje žito, a postoje silosi i sušara koja od leta do jeseni zuji i suši ne samo pšenicu. Drugi parni mlin izgrađen je 1911. godine u Staroj Palanci, a ta zgrada je pored pravoslavnog, odnosno danas Gradskog groblja, i prvobitno je služila za sušenje hmelja. Zgradu su napravili Jozef Šen, Georg Biker, Jakob Jerkovski i Johan Dici.                

„Žitoprokut” koji je poodavno privatizovan, izgradio je firmu koja je posle novosadskog „Danubijusa” bila najjača po mlinskim, siloskim kapacitetima i proizvodnji hleba i peciva u ovom delu Bačke. Parna pekara „Žitoprodukta” izgrađena je 1958. godine u staroj zgradi mlina i zadovoljavala je potrebe grada sve do 1985. godine kada je osavremenjena i na kraju prošlog veka, dok je još radila, imala je kapacitet od blizu 2.000 kilograma hleba na sat. Danas Bačku Palanku i okolna mesta uglavnom snabdevaju privatni pekari, a priča se da ovdašnja parna pekara ne peče hleb, mlin ne melje nekada poznato palanačko brašno, a vekne se donose čak i iz Beograda, gde se, navodno i vozi palanačko žito i tamo melje u brašno!!!               

Stariji se sećaju da se ovde, na primer, do polovine prošlog veka, a ponegde i dalje, hleb pekao u kućnoj varijanti pod sačem, u rerni šporeta na drva i u „paorskoj peći”. Hleb se pekao tako što se ložila kukurzovina, čuke i retko slabije drvo iz rita. Još se u ponekim kućama mogu videti paorske peći koje se lože spolja, iz kućnog dvorišta. Peći su ozidane na par spratova i zauzimale su deo sobe. Na prvom spratu bila je krpara ili otkani ćilim na kome se sedelo oko peći. Tako su nastale i prve pekare u kojima se uslužno pekao hleb. Domaćice su mesile hleb i u saćurama od rogoza zamotano testo nosile „kod pekara”, a takvih pekara bilo je skoro u svakom šoru Stare Palanke. Hleb je bio velik, od 3-5 kilograma, zavisi koliko usta ima u kući, a pekao se najčešće dva dana tokom nedelje.

Miloš Sudžum