"DOŠAO SAM DA ZAJEDNO KAO BRAĆA BUDEMO DANAS I DA SE POMOLIMO BOGU ZA SRBIJU I CRNU GORU" Premijer Vučević: Mojkovačka bitka jedna je od najvažnijih u istoriji Crne Gore i srpskog naroda

-Prošlo je 109 godina od znamenitog boja na Mojkovcu, kada je u žaru borbe na Badnji dan, začeta iskra slobode. Ta iskra će se 1918. godine preobraziti u oganj pobede, koji će nezaustavljivo rušiti carstva i vojske i tako srpskom narodu doneti dugo snevanu slobodu i ujedinjenje. Ove moćne planine, ne donose nam samo pouku o podvigu ratnih heroja koji su branili čast i ugroženu slobodu već nam suštinski govori istinu o generaciji pred koju je bilo postavljeno ogromno iskušenje, a to iskušenje su prevazišli sa čvrstom verom u Boga kao i čvrstim ubeđenjem o neizbežnosti pobede dobra nad zlom. 

Premijer je u svom govoru istakao da je to je generacija koja se borila za slobodu sanjajući san da je poslednja koja se na ovu besprimernu žrtvu rešila.

-Bez obzira koliko je zlo bilo moćno, sinovi planina i gora nisu pognuli glave već su gotovo goloruki krenuli u boj za zaštitu svog roda i svoje vere. Tada smo na delu mogli da vidimo kako jedan narod živi jevanđeljsku pouku koja nas uči da „Od ove ljubavi niko veće nema, da ko dušu svoju položi za prijatelje svoje“!
Zato slobodno možemo reći da je Mojkovačka bitka jedan od najvažnijih istorijskih događaja u slavnoj istoriji Crne Gore, ali i srpskog naroda uopšte. Događaj, koji nam najdoslednije oslikava rodoljubivu i političku svest naroda koji živi ovde. Žrtva Mojkovačkih junaka nije bila bitna samo za Crnu Goru već i za čitav Balkan, jer bez nje ne bi bilo Solunskog fronta i bez nje ne bi bilo slobode koja je stigla sa pobedonosnom srpskom vojskom 1918. godine. Istine radi podsetimo se da je srpska Vrhovna komanda u bezizlaznom stanju odlučila 25. novembra 1915. godine da otpočne povlačenje sa prostora Kosova i Metohije preko Crne Gore i Albanije na albansko primorje. U situaciji združene ofanzive Austro-Ugarske, Nemačke i Bugarske drugog pravca nije bilo. Jedini čuvari boka izranjavane, gladne i iscrpljene srpske vojske bila je Sandžačka vojska legendarnog serdara Janka Vukotića. Uloga crnogorskih trupa bila je ključna za odbijanje neprijateljske ofanzive iz Hercegovine, Sandžaka i Boke Kotorske tokom njenog povlačanje krajem 1915. godine. Upravo u vreme odigravanja Mojkovačke bitke glavnina srpske vojske bila je u okolini Andrijevice na nekih 70 km od mesta na kojem se nalazimo. Od  početka Velikog rata, saradnja između Srbije i Crne Gore, uprkos rivalstvu dinastija Karađorđevića i Petrovića-Njegoša, odvijala se u skladu sa željama naroda.

Vučević je podsetio i da je odmah po otpočinjanju ratnih dejstava, Crnogorska narodna skupština 1. avgusta 1914. odlučila da se Crna Gora pridruži ratu protiv Austrougarske, solidarno deleći sudbinu bratske Srbije.

-Pet dana kasnije, kralj Nikola I pozvao je narod u „sveti boj za slobodu srpstva i jugoslovenstva.“ Iako je bilavelika oskudica, Crnogorska vlada je naredila podelu preostalih zaliha hrane sa srpskim trupama. Samo taj čin bi bio dovoljan da ga se večno sećamo sa ponosom i zahvalnošću. Kada je neprijatelj ugrozio položaje na Tari, Vrhovna komanda naredila je Sandžačkoj vojsci da brani te položaje po svaku cenu kako bi omogućila povlačenje srpske armije. 
Krajem decembra, u prvim sukobima sa 62. austrougarskom divizijom, crnogorske trupe osujetile su plan neprijatelja da zauzme Mojkovačke položaje. Sandžačka vojska, sa oko 16.000 vojnika raspoređenih na frontu od 500 kilometara između Čakora i ušća Pive, čekala je novu ofanzivu, koja je započela 5. januara 1916. Ova bitka bila je deo šireg Austro-Ugarskog ratnog plana pokoravanja CrneGore i prodora prema Albaniji kako bi se uništila povlačeća srpska vojska. Trupe crno-žute monarhije, tri puta brojnije i daleko bolje opremljene, pokrenule su opšti napad 6. i 7. januara 1916. godine. Crnogorske trupe su nemerljivim junaštvom uspele da odbrane svoje položaje a austrougarski komandanti su na kraju morali da priznaju ogromne gubitke bez ikakvog uspeha u smislu prodora na slobodnu teritoriju. Sandžačka vojska izgubila je 4.000 svojih sokolova što znači svakog četvrtog.

Uprkos tromesečnom iscrpljivanju, Sandžačka vojska pod komandom serdara Janka Vukotića pokazala je hrabrost i sposobnost, ostvarivši pobedu nad brojčano i tehnički nadmoćnijim protivnikom, navodi premijer, dalje ističuću da je ova pobeda je bila spasonosna i sudbonosna za istoriju čitavog srpskog naroda. 

-Kao što ne može da se sakrije grad na gori, tako ne može ni da se sakrije zašto su se borili ovi junaci. To je bila borba za rod, čast i slobodu!
Svedoci pričaju da su ovi div junaci nakon što su zapalili badnjak na Badnje veče 6. januara, i pomolili se Hristu bogomladencu, krenuli na juriš. Na borbu prsa u prsa, znajući šta brane. U autobiografskoj knjizi „Moje uspomene“vojvoda Živojin Mišić kasnije će zapisati „Crnogorska vojska je učinila usluge koje se ničim i nikada nadoknaditi ne mogu, usluge koje je mogao da učini samo brat za brata“. Janko Vukotić bio je i ostao jedini vojskovođa koji je jednovremeno odlikovan ordenima Karađorđeve zvezde sa mačevima i ordenom Belog orla sa mačevima. U momentu strašne golgote i ogromnog stradanja, Mojkovački junaci su ponovili Obilićevo junaštvo i žrtvu Cara Lazara. Još jednom u našoj istoriji odbijeno je carstvo zemaljsko zarad ljubavi, pravde i večne istine. 
Kao predsednik Vlade Republike Srbije došao sam ovde da se još jedanput poklonim senima besmrtnih sokolova Mojkovačke bitke. 

Predsednik Vlade Srbije poručio je prisutnima da je došao da prenese bratske pozdrave i poštovanje i predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića.

-I došao sam da zajedno kao braća budemo danas ovde u Mojkovcu na prvi dan Božića i da se pomolimo Bogu za Srbiju i za Crnu Goru. Neka je večna slava junacima sa Mojkovca a neka buduća pokolenja pamte njihovu žrtvu kako bismo mi danas i naši potomci živeli u slobodi- zaključio je srpski premijer.