UČITELJICA KOJA INSPIRIŠE
TAMARA OSTOJIĆ GREGUS U FINALU ZA NAJBOLJEG PROSVETITELJA: Kako je mural oživeo stari platan srušen u superćelijskoj oluji!
Među biserima prosvetiteljske struke, kandidatima za nagradu Fondacije Alek Kavčić, našlo se troje Novosađana.
Jedna od njih je učiteljica Tamara Ostojić Gregus, koja je pažnju javnosti privukla nedavnom akcijom u svom kraju, na Staroj Detelinari, inicirajući oslikavanje murala „Dobro drvo” na mestu višedecenijskog platana koji je srušila superćelijska oluja. Kako kaže, možda je upravo omaž starom stablu, koji nas podseća koliko je u gradskoj sredini važno zelenilo, presudio da uđe u izbor od četvoro.
– Naša ideja nije bila da upiremo prstom i vičemo „ua”, nego da pokažemo dobrim primerom. Tako i u školi stalno citiram Duška Radovića: „Bilo bi lako kad bi deca učila samo ušima, a ne i očima” – kaže Tamara Ostojić Gregus, koja kao učiteljica radi u šangajskoj OŠ „Veljko Vlahović”, dok u vrtićima „Mala škola” i „Tralalend” drži pripremu za predškolce, prema programu „Azbuka u slikama”.
Inače, kako tvrdi, deca već od treće godine mogu spontano, kroz igru, da nauče slova, budući da azbuka uz njih stoji neprimetno, a u isto vreme daje teme za razgovor. Krenuvši da svoje didaktičko sredstvo prodaje po marketima, upoznala je fantastične kreativce i postala član udruženja „OsnaŽene”, koje ju je i nominovalo za nagradu „Prosvetitelj”.
– Baš tada kad smo popunjavali prijave, za šta je trebalo mnogo vremena, meni je „Dobro drvo” bilo u zenitu, tako da sam ih poslala bukvalno u pet do 12. Taman kad je medijska „detonacija” prošla, stiže mi mejl da sam ušla u prvih 15 neobičnih, različitih, a opet sličnih prosvetnih radnika. Stvarno sam bila iznenađena, jer jedan kriterijum nisam ostvarila u potpunosti, a to su nagrade – priznaje sagovornica, koja se u međuvremenu našla u još užem izboru za prestižnu titulu.
Da osvoji nagradu „Prosvetitelj”, dodaje, sve kolege iz zbornice povela bi na studijsko putovanje u Finsku ili neku drugu zemlju za koju tvrde da ima najbolje školstvo, ali posle kog ne bi morali da napišu nijedan izveštaj, već bi se vratili nadahnuti, sa željom da praktikuju ono što sami izaberu kao najzanimljivije.
Pokretanje zajednice
Po rečima Tamare Ostojić Gregus, platan je bio toliko velik da je „Gradsko zelenilo” mesecima odnosilo deo po deo. Sedeći tih dana na njegovim deblima, kao u knjizi „Dobro drvo”, i oplakujući ga jer se kvalitet života u stanu potpuno promenio, razmišljala je kako da ga sačuva od zaborava. Zahvaljujući konkursu Trag fondacije „Pokrenimo zajednicu”, a uz svesrdnu pomoć svojih žitelja, dobila je priliku da fasadu sive i sada vidljivo ružne zgrade oživi muralom.
„Dobro drvo” je u međuvremenu počelo da se „naseljava”, pa sada na njemu obitavaju jedna pčelica, slavuj, te suncokret. Akcija je imala takav odjek da je i jedan student na FTN-u bio inspirisan da ispit polaže na obližnjoj livadi, napravivši od kartona drvo, iz kojeg, kada prislonite uho, čujete dirljivu audio-priču suseda o neprežaljenom platanu.
Podsećajući se početaka, najveća prepreka u profesionalnom životu bila joj je, priznaje, da nađe stalni angažman, što je i uspela 2019. godine, deceniju i po nakon diplomiranja, prošavši kroz osam novosadskih osmoletki i dočekavši, kako tvrdi, najbolju.
– Volim male škole sa familijarnom atmosferom, kakva je OŠ „Veljko Vlahović” u Šangaju, specifičnoj multikulturalnoj sredini sa decom različitog socijalnog statusa. U mom razredu ne sedi se po klupama jedan iza drugog, već tako da u sredini ima mesta za igru kada im opadne koncentracija. A kako bih izbegla prepirke među đacima, ali i roditeljima, svakog ponedeljka menjam raspored sedenja, dok je petak srećan dan jer tada svako može da bira pored koga će biti. Osim što mi pruža potpunu slobodu, prednost rada u OŠ „Veljko Vlahović” je što u odeljenju imam 18 učenika, koji pohađaju nastavu samo pre podne. U okviru programa „Obogaćen jednosmenski rad” imamo podršku u učenju, školsku redakciju i jogu, koja obično usledi na kraju. Legnemo da se opustimo, neki i zaspu, dišemo, radimo vežbe prilagođene uzrastu i imamo vođenu maštu, tokom čega im čitam priče o prirodi, što najviše vole. Nakon toga sledi deset minuta slobodne igre, jer bez toga ne može, to im je kao nagrada – objašnjava.
Njen čas, kaže, zavisi od godišnjeg doba i resursa, ali se trudi da od starog naprave nešto novo, nekonvencionalno, zanimljivo, te da što više borave napolju jer ambijentalnu nastavu pamte do kraja života.
– Nikad ne uzimam časove fizičkog, muzičkog, likovnog zarad matematike ili srpskog, smatrajući da je kreativnost veština budućnosti. Svaka generacija ima svoje: u jednoj sam imala problem ko će s kim biti u grupi, pa sam uvela pomenuto pravilo. Druga je bila tiha, nisu imali kritičko mišljenje, te sam s njima svake godine pravila završnu predstavu, što ih je osnažilo. Ova sad imala je vrlo slabu slušnu pažnju, pa smo sve radili putem čula: zvučne mape, izlivanje sveća za mame sa dizajniranjem etiketa i biranjem mirisa… Veoma vole projekte i scenu, zbog čega nam je domar u učionici postavio zavesu, te svako malo izvedemo predstavu – dodaje uz osmeh sagovornica.
Slađana Milačić
Foto: privatna arhiva