УЧИТЕЉИЦА КОЈА ИНСПИРИШЕ
ТАМАРА ОСТОЈИЋ ГРЕГУС У ФИНАЛУ ЗА НАЈБОЉЕГ ПРОСВЕТИТЕЉА: Како је мурал оживео стари платан срушен у суперћелијској олуји!
Међу бисерима просветитељске струке, кандидатима за награду Фондације Алек Кавчић, нашло се троје Новосађана.
Jедна од њих је учитељица Тамара Остојић Грегус, која је пажњу јавности привукла недавном акцијом у свом крају, на Старој Детелинари, иницирајући осликавање мурала „Добро дрво” на месту вишедеценијског платана који је срушила суперћелијска олуја. Како каже, можда је управо омаж старом стаблу, који нас подсећа колико је у градској средини важно зеленило, пресудио да уђе у избор од четворо.
– Наша идеја није била да упиремо прстом и вичемо „уа”, него да покажемо добрим примером. Тако и у школи стално цитирам Душка Радовића: „Било би лако кад би деца учила само ушима, а не и очима” – каже Тамара Остојић Грегус, која као учитељица ради у шангајској ОШ „Вељко Влаховић”, док у вртићима „Мала школа” и „Тралаленд” држи припрему за предшколце, према програму „Азбука у сликама”.
Иначе, како тврди, деца већ од треће године могу спонтано, кроз игру, да науче слова, будући да азбука уз њих стоји неприметно, а у исто време даје теме за разговор. Кренувши да своје дидактичко средство продаје по маркетима, упознала је фантастичне креативце и постала члан удружења „ОснаЖене”, које ју је и номиновало за награду „Просветитељ”.
– Баш тада кад смо попуњавали пријаве, за шта је требало много времена, мени је „Добро дрво” било у зениту, тако да сам их послала буквално у пет до 12. Таман кад је медијска „детонација” прошла, стиже ми мејл да сам ушла у првих 15 необичних, различитих, а опет сличних просветних радника. Стварно сам била изненађена, јер један критеријум нисам остварила у потпуности, а то су награде – признаје саговорница, која се у међувремену нашла у још ужем избору за престижну титулу.
Да освоји награду „Просветитељ”, додаје, све колеге из зборнице повела би на студијско путовање у Финску или неку другу земљу за коју тврде да има најбоље школство, али после ког не би морали да напишу ниједан извештај, већ би се вратили надахнути, са жељом да практикују оно што сами изаберу као најзанимљивије.
Покретање заједнице
По речима Тамаре Остојић Грегус, платан је био толико велик да је „Градско зеленило” месецима односило део по део. Седећи тих дана на његовим деблима, као у књизи „Добро дрво”, и оплакујући га јер се квалитет живота у стану потпуно променио, размишљала је како да га сачува од заборава. Захваљујући конкурсу Траг фондације „Покренимо заједницу”, а уз свесрдну помоћ својих житеља, добила је прилику да фасаду сиве и сада видљиво ружне зграде оживи муралом.
„Добро дрво” је у међувремену почело да се „насељава”, па сада на њему обитавају једна пчелица, славуј, те сунцокрет. Акција је имала такав одјек да је и један студент на ФТН-у био инспирисан да испит полаже на оближњој ливади, направивши од картона дрво, из којег, када прислоните ухо, чујете дирљиву аудио-причу суседа о непрежаљеном платану.
Подсећајући се почетака, највећа препрека у професионалном животу била јој је, признаје, да нађе стални ангажман, што је и успела 2019. године, деценију и по након дипломирања, прошавши кроз осам новосадских осмолетки и дочекавши, како тврди, најбољу.
– Волим мале школе са фамилијарном атмосфером, каква је ОШ „Вељко Влаховић” у Шангају, специфичној мултикултуралној средини са децом различитог социјалног статуса. У мом разреду не седи се по клупама један иза другог, већ тако да у средини има места за игру када им опадне концентрација. А како бих избегла препирке међу ђацима, али и родитељима, сваког понедељка мењам распоред седења, док је петак срећан дан јер тада свако може да бира поред кога ће бити. Осим што ми пружа потпуну слободу, предност рада у ОШ „Вељко Влаховић” је што у одељењу имам 18 ученика, који похађају наставу само пре подне. У оквиру програма „Обогаћен једносменски рад” имамо подршку у учењу, школску редакцију и јогу, која обично уследи на крају. Легнемо да се опустимо, неки и заспу, дишемо, радимо вежбе прилагођене узрасту и имамо вођену машту, током чега им читам приче о природи, што највише воле. Након тога следи десет минута слободне игре, јер без тога не може, то им је као награда – објашњава.
Њен час, каже, зависи од годишњег доба и ресурса, али се труди да од старог направе нешто ново, неконвенционално, занимљиво, те да што више бораве напољу јер амбијенталну наставу памте до краја живота.
– Никад не узимам часове физичког, музичког, ликовног зарад математике или српског, сматрајући да је креативност вештина будућности. Свака генерација има своје: у једној сам имала проблем ко ће с ким бити у групи, па сам увела поменуто правило. Друга је била тиха, нису имали критичко мишљење, те сам с њима сваке године правила завршну представу, што их је оснажило. Ова сад имала је врло слабу слушну пажњу, па смо све радили путем чула: звучне мапе, изливање свећа за маме са дизајнирањем етикета и бирањем мириса… Веома воле пројекте и сцену, због чега нам је домар у учионици поставио завесу, те свако мало изведемо представу – додаје уз осмех саговорница.
Слађана Милачић
Фото: приватна архива