Zalutala evropska socijaldemokratija „trećeg puta”

Činilo se da će se u drugom krugu izbora svi glasovi konzervativaca sliti u desni tabor, kao i da će uticaj klera, nacionalista i estradne podrške bivšoj šefici države odraditi svoje, što se nije dogodilo. Premijer Andrej Plenković koji je inače šef HDZ-a ponudio je kao objašnjenje demografiju - činjenicu da se iz ruralnih područja Hrvatske koja su tradicionalno uporište vladajuće partije stanovništvo sve više iseljava, kao i da su se birači posle božićnjeg i novogodišnjeg praznovanja vratili na svoje poslove - u inostranstvo. Tako je Milanović koji je imao najviše glasova i u prvom krugu održao prednost - i pobedio.

Uprkos tom njegovom uspehu, malo ko je komentarisao da je to ujedno bio znak promene „šire slike” i da se socijaldemokratija stvarno vraća na evropsku scenu. Posmatrači tako ne misle ni o novom mandatu španskog socijaliste Pedra Sančeza koji je ove nedelje ponovo postao premijer vlade u Madridu, budući da je prošao kroz iglene uši sa dva glasa pride u parlamentu zahvaljujući uzdržanosti katalonskih separatista. Čini se da je zapravo u oba ova primera presudan bio utisak glasača o tome ko je manje korumpiran na političkoj sceni, pa su zbog toga i hrvatski i španski narodnjaci izgubili vlast.

Pitanje, međutim, glasi: šta je sa izvornim programom i snagom socijaldemokratije, zar se nisu stekli opšti uslovi za njeno jačanje i povratak na veliku istorijsku scenu? Zar nije liberalni i demokratski poredak širom Evrope ispao iz ravnoteže pod vetrovima populizma i prezira prema znanju zasnovanom na činjenicama, naduvavanjem političkih mitova iz predmodernih vremena sve do tvrdih neofašističkih struja, nisu li projekti sveopšte deregulacije i privatizacije kako ih sprovodi „umereni desni centar” došli do svog kraja jer ne omogućavaju uravnoteženi rast životnog standarda nego stvaraju jaz u društvu, nije li u interesu većine građana Evrope snažan civilni sektor nasuprot militarizaciji i jačanju države shvaćene samo kao „pas čuvar”, nije li u javnom interesu ujednačavanje šansi za razvoj pojedinaca kroz dobro obrazovanje, zdravstvo i projekte za borbu protiv siromaštva?

Sudeći po porazu britanskih laburista prošlog meseca na vanrednim izborima - takav strateški zaokret ostaje samo udaljeni cilj. Po ko zna koji put u protekle dve decenije postavilo se pitanje održivosti evropske socijaldemokratije - jedne velike tradicije iz 20. koja seže još u 19. vek. Lider laburista Džeremi Korbin prihvatio je odgovornost za izborni neuspeh partije koja je računala na nekih 40 odsto biračkog tela a završila sa najgorim rezultatom i najmanjim brojem poslaničkih mesta još od 1935. godine. Partija rada možda nije promašila temu koje se nameće u stvarnom životu većine Britanca, ali ipak nije uspela da ih pridobije za sebe. Pokušala je da im skrene pažnju na klasno pitanje i ekonomiju, rad javnih službi i propadanje infrastrukture, za razliku od konzervativne partije kapitala premijera Borisa Džonsona koja je dala prednost Bregzitu, “vraćanju suvereniteta od EU” i najšire shvaćenoj nacionalnoj agendi.

Doduše, Korbin je zauzeo prostor u političkom spektru prilično levlje od uobičajenog shvatanja „trećeg puta” kako ga je definisao još bivši lider laburista Toni Bler, a za njim i Gerhard Šreder u Nemačkoj. Ali taj treći put je zapravo bio smokvin list za plutanje socijaldemokrata niz nesputane struje glavnog tržišnog toka: sam Bler je sa svojim milionskim poslovima koji su završili u desetinama nekretnina po Londonu teško spojiv s idejom socijaldemokratije i pravične preraspodele blagostanja, dok Šreder koji sa Rusima žari i pali tržištem gasa u Evropi odavno slovi za okretnog igrača među velikim gazdama a ne za nekakvog socijaldemokratu.

Upravo je ta autsajderska pozicija učinila Korbina u očima evropske levice i „malog čoveka” velikom nadom, protiv koje se obrušila sva silesija protivnika - političkih stranaka, duboke države i medija - pa čak i dobar deo samih laburista. Jer nijedna druga socijaldemokratska partija na Starom kontinentu nije se toliko radikalno reformisala i ponudila model promene za budućnost. I sama pomisao na tako nešto je velike korporacije i industrijalce užasnula. Dali su sve od sebe da zacementiraju postojeći “realni kapitalizam” – koji po svojoj ideološkoj nepomerljivosti ima sigurno nešto više od puke analoške veze s nekadašnjim real-socijalizmom.

I dok u Francuskoj socijalisti gotovo da nestaju, u Austriji su ih narodnjaci izbacili iz igre. U Nemačkoj je SPD spala na 20,5 procenata posle dugogodišnjeg pada, dok su u Nizozemskoj, prvoj kapitalističkoj državi u istoriji - svedeni na 5,7 odsto. Politikolozi razbijaju glave pitanjem kako to da socijaldemokrati nikako ne uspevaju da profitiraju od situacije u kojoj se konačno uobličava potreba za realnim alternativama postojećem haotičnom otvaranju sve novijih i novijih tržišta dok se socijalna struktura para po šavovima. Doduše, socijaldemokrate se u Nemačkoj učešćem u velikoj koaliciji održavaju na vlasti, ali tim više izazivaju podozrenje svojih birača: prebacuju im da im je stalo pre svega do funkcija u vreme kada je nekih 20 posto Nemaca u zoni siromaštva, šta znači da im je mesečni prihod ispod 1.150 evra.

Britanska Laburistička partija se, međutim, vratila na sam izvor socijaldemokratske ideje - ka klasnom pitanju: ponudila je promene ali ne revolucionarnim putem koje se kosi s istorijskim iskustvom. Korbin i drugovi smatraju da je demokratski socijalizam moguć i potreban zato što se u sve zaoštrenijem odnosu zajedničkog blagostanja pod pritiskom narasle moći privatnog sektora raspao stari društveni ugovor u korist potonjeg. Ekonomiju bi trebalo „demokratizovati” a sektore energetike i upravljanje vodama ponovo nacionalizovati; obrazovanje, javni prevoz, dečiji vrtići i internet bi trebalo da su za sve građane besplatni; trgovci akcijama bi deset posto svog učešća morali da usmere u posebno kontrolisani fond kako bi se ograničilo enormno bogaćenje... Jednom rečju, nije ekonomija (tj. pobednici na tržištu) sistem a društvo podsistem – nego upravo obrnuto.

Nije problem na relaciji „mi unutra” - „oni spolja„ (migranti), nego „oni gore” - „mi dole”, tvrdi Korbin, a isto tako to vidi i Berni Sanders, jedan od aktuelnih kandidata za nominaciju Demokratske stranke u kampanji za predsedničke izbore u Sjedinjenim Američkim Državama. Sanders je u prethodnom izbornom ciklusu za dlaku izgubio unutarstranačku nominaciju od strane Hilari Klinton, potom poražene u sudaru sa republikancem Donaldom Trampom. Korbin i Sanders su barem pokušali da postave novu trasu puta za socijaldemokratsku ideju, uviđajući da šine „trećeg puta” kompoziciju vode u lošem pravcu za sudbinu sviju.

Pri tome ne mogu više da računaju sa starom bazom: borbenim sindikatima, organizovanim radništvom, zaoštrenom klasnom svešću i umrežavanjem nezdovoljnika - koji zarad minimuma egzistencijalne sigurnosti očito nisu spremni na radikalne promene. Klas(ič)ne socijaldemokratske ideje gube trku stalnim podsticanjem strahova od gubitka identiteta u očima istih tih ugroženih slojeva - i klasa baca oružje u trnje na oltaru nacije. Umesto ekonomskog, polje sukobljenih interesa onih gore i onih dole prebacuje se na teren podkulture, dok se jaz u društvu produbljuje.

Stoga su preostale socijaldemokrate pred biti ili ne biti pitanjem: kako da vrate pažnju javnosti na političko-ekonomske protivurečnosti? Na „trećem putu” su izgubili taj središnji razlog svog postojanja i time ugrozili svoju misiju, stari-novi put valja prokrčiti.

Relja Knežević