Trampovi zaverenici iz Zapadne ulice

u Trampovoj kuli na Menhetnu, u hodniku ispred lifta, stoji čovek s portfolijom pod miškom. U potpisu fotke je navedeno da je dotični jedan od glavnih menayera finansijske kompanije Goldman Saks, imenom Yeri Kon, a ceo prizor upućuje da je u zgradu i ujedno sedište od 20. januara novopečenog američkog predsednika – došao poslom. S obzirom da je ostatak planete još uvek – bilo slavio, bilo razbijao mamurluk, to je bio još jedan dokaz da novac nikada ne spava. Do te mere, da dok su nekada po teorijama zavere kao vladari iz senke ovog sveta bili apostrofirani Jevreji, slobodni zidari, jezuiti, boljševici (setimo se Makartijeve Amerike), danas to “jedan na jedan” važi za ovu investicionu banku na njujorškoj adresi u 200. Zapadnoj ulici.

Doduše, u jednom trenutku “tajni centar moći” preselio se na najstariji američki univerzitet. Harvard je, naime, isprodukovao sedam predsednika SAD, sve do Yorya (Dablju) Buša i potonjeg Baraka Obame, kao i mnoge medijske veličine i ministre poput Henrija Kisinyera. Isti šef diplomatije za vakta Ričarda Niksona je trasirao dugoročni put najmoćnije sile u 20. veku i prava je ikona realpolitike tj. širenja američke imperije. Dokaz da je, međutim, američko carstvo danas već prešlo svoj zenit, jeste izgovaranje Hilari Klinton, poražene Trampove protivkandidatkinje na predsedničkim izborima u SAD, koja je svoj poraz objasnila navodnim uticajem Kremlja na rezultate glasanja (zbog hakovanja elektronske pošte i baze podataka Demokratske stranke). Pitanje je, međutim, da li bi danas neko ozbiljan mogao da poveruje da su hakeri, pa makar bili i ruski, zadovoljavajuće tumačenje u kreiranju aktuelnih glavnih trendova u svetu, a u kojima je neko drugi a ne SAD – glavna mirođija u čorbi.



Sam pobednik izbora Donald Tramp, kleo se u društvene mreže i Tviter kao alatke kojima su njegove poruke zaobilazile nenaklonjene mu mejnstrim medije i pogađale pravo u metu - budeći energiju širokog sloja birača ajfon generacije koje je uspeo da pridobije. Uočljivo je, međutim, da su ljudi koje je uvrstio u svoj predsednički tim sve same parajlije i milijarderi, kapitalisti iz sveta multinacionalnog biznisa, uz dodatak iskusnih vojnika – generala – koji će se brinuti za bezbednost nacije tj. njenog kapitala. Jednom rečju, iza Trampa stoje pare, velike pare, i njihovi ovozemaljsku putevi. A gde su pare tu je odmah i Goldman Saks, multinacionalna finansijska kompanija koja posluje pre svega sa institucionalnim klijentima i ima čvrste pozicije na njujorškoj berzi u Volstritu.



Tako je Stiven Benon, šef za strategiju u Trampovoj kampanji došao iz Goldman Saksa, dok će narečene banke čovek Stiven Mnuhin biti zadužen za finansijski resor u novoj administraciji. Njegovi prethodnici na toj poziciji bili su takođe goldmansaksovci: Henri Fauler (kod Lindona Yonsona), Robert Rubin (čovek od poverenja Bila Klintona) i Henk Polson (u vreme Buša Juniora). Ova trojka dovoljno ukazuje da je Goldman Saks neka vrsta ideološkog vezivnog tkiva koje ujedinjuje i republikance i demokrate.



I sama Hilari Klinton je u svojoj kampanji potrošila njihovih milion dolara. Ako se potom baci pogled s druge strane vedute Menhetna, postaje još jasnije kolika je globalna mreža Goldman Saksa i njen uticaj u svetu. Tako su nekadašnji bančini ljudi bili Mark Karnej, guverner Engleske banke, Mario Dragi, šef Evropske centralne banke, Žoze Manuel Barozo, nekadašnji predsednik Evropske komisije (sada je u Goldman Saksu Internešenal); Romano Prodi je direktno iz GS-a svojevremeno zaseo u fotelju premijera Italije, a Robert Zelik dospeo na čelo Svetske banke.              

Odakle ova sveprisutnost? Goldmansaksovci s obzirom na svoje poreklo znaju kako se “prave pare”, što je u ovim ekonomski teškim vremenima i te kako na ceni. Podržava ih praksa: ne samo da rade s odabranim klijentima - vladama SAD, Kine,

Rusije, sa Eplom, Fejsbukom, Fordom, Britiš petroleumom… s kojima održavaju poverljive odnose i ne vole da se eksponiraju u javnosti, nego usput i lepo zarađuju na berzi špekulišući za svoj račun često i iza leđa samih klijenata. Mnogi kritičari ih optužuju da su zahvaljujući našminkanim izveštajima o grčkom javnom dugu, pod pritiskom poverilaca Atinu bacili na kolena.



I dok je toj istoj banci američki Trezor 2008. doturio pojas za spasavanje u vidu kredita na teret poreskih platiša (koji je, doduše, vraćen), Grčka se i dan danas grčevito bori za opstanak pod bremenom otplate dospelih rata i prinudne štednje. U vreme berzanskog sloma 2008. zbog Obamine podrške banci se govorkalo o “Goldmanovoj vladi u Vašingtonu”. Prodavali su “zatrovane” finansijske proizvode zasnovane na rizičnim hipotekarnim kreditima, koje su sami isfabrikovali – obezbedivši kod agencija za ocenjivanje rejtinga da im dodele najbolju ocenu „A A A”.



Naravno, mit o uspešnosti i činjenica da su se kola slomila po leđima lakovernih malih ulagača, omogućio im je da sve to prođe, pa čak i to što su špekulisali protiv vlastitih proizvoda na berzi. Pre izlaska na berzu Goldman Saks je bila mala poslovna banka za savetovanje klijenata i nije se bavila neprijateljskim javnim preuzimanjima ili sličnim poduhvatima. Ali u vreme kada se kredit mogao dobiti i na ime kućnog ljubimca, kompanija je optuživana za “vampirsko sisanje novca umesto krvi”. Vreme “lake love” i jeftinog novca danas je definitivno prošlo i sledi novi zaokret. Kakav, i da li to Tramp uopšte zna, uskoro će biti jasnije.



Njihova umreženost i  snažni lobiji širom sveta, preplitanje interesa sa donosiocima odluka u turbokapitalističkom svetu – sve to deluje kao kakvo prirodno srastanje novca i moći čija svrha je sticanje još novca i još moći. Ali uprkos svim njihovim moralno sumnjivim rabotama, goldmansaksovsko žongliranje parama uopšte nije bilo nezakonito. Velikom većinom njihove uspešne procene o isplativosti ulaganja i otvaranje novih tržišta širom planete plod su pored tačne analitike i činjenice da imaju “informaciju više”, ma šta to značilo. Oni su, jednostavno, oličenje duha vremena: nepisanog društvenog ugovora između građana i krupnog kapitala koji je na snazi – parajlije bolje znaju s parama od države, ona ne treba da se meša. Socijalistička ideja, naprosto, u ovom trenutku ne predstavlja realnu alternativu.



Zbog toga Goldman Saks ostaje verni saradnik političkih nalogodavaca širom zemljinog šara – zarad čijih karijera šacuje izglede za profit u uslovima globalnog protoka kapitala. Više oportunisti nego zaverenici, u Trampovoj administraciji će biti ne samo deo, nego i samo tvrdo jezgro režima. A svetu bi bilo bolje da se pripremi za neki njihov hokus-pokus na Volstritu.       

Relja Knežević