Pandemija, navijači i promena sveta

“S obzirom na to da smo se prošle nedelje pridružili ovoj grupi (Superligi), imali smo vremena da razmotrimo ovo pitanje u potpunosti i odlučili smo da naše dalje učestvovanje u ovim planovima ne bi bilo u najboljem interesu kluba, naših navijača i šire fudbalske zajednice”, saopštio je fudbalski klub Čelzi iz istoimenog dela Londona. Naravno, klub ne pominje pobunu navijača koji su u velikom broju besni došli na stadion, od glave protiv čitave zamisli. Dobrano su ispsovali vlasnike kluba, kao i rodonačelnike projekta Superlige - optužujući ih za bezobzirnost i pohlepu koja nema nikakve veze sa sportom.

Budući da su i ostali britanski klubovi, a potom i oni “odabrani” u ostatku Evrope sledili Čelzijev primer, tvorcima Superlige preostalo je samo da saopšte kako ne odustaju od svog predloga koji je “usmeren ka tome da dozvoli sportu da se razvija i da obezbedi sredstva i stabilnost za čitavu fudbalsku piramidu, uključujući pomoć u rešavanju finansijskih teškoća nastalih zbog pandemije”.

Međutim, po reakcijama poznavalaca prilika u industriji “najvažnije sporedne stvari na svetu”, čini se da bi jedno takvo takmičenje obezbedilo pre svega veće prihode ulagačima američke banke Dži-Pi Morgan, tj. bogate bi učinilo još bogatijim, a samoj igri, navijačima i “široj fudbalskoj zajednici” - šta preostane. Bio bi to samo još jedan primer izgovaranja na pandemiju da se u interesu krupnog kapitala menjaju pravila igre preko noći. Jer, ne samo da se ubrzano otvaraju nova tržišta, nego i same firme, poput nekakve Superlige, nastoje da postanu ekskluzivno tržište na kojem bi bio onemogućen pristup drugim igračima - što se lepo videlo i na primeru snabdevanja vakcinama. A takvo tržište jedva može da se nazove slobodnim, nego pre svega - privatnim. Navijači, eto, odbraniše javni interes.

Elem, teško je danas razumeti priču o slobodnom tržištu ako mali broj džinovskih firmi koje se mogu izbrojati prstima jedne ruke ovladava ogromnim delovima najznačajnijih poznatih tržišta poput Premijer lige i ostalih. Džinovi su, međutim, odista postali samodovoljni, kako su to već uočili analitičari na primeru Gugla, Fejsbuka, Amazona i Epla. Ko želi da proda svoju robu potrošaču, oglašava se na Guglu i Fejsbuku, drugi prostor za reklamiranje ne mora ni da traži. Jedan Amazon, izgradio je najveće onlajn tržište na svetu, dok je Epl najveći proizvođač hardvera za pametne telefone. Ukratko, GAFA (Gugl, Amazon, Fejsbuk i Epl) drma svetom. Pri tome Epl nešto i proizvodi, ostali su stavili na raspolaganje svoje platforme, ili u slučaju Gugla pretraživač, kojeg proizvođači roba hteli nehteli koriste i to svoje “mesto pod suncem” dobro plaćaju.

Tako danas Gugl otvara prostor za novo tržište automatizovanog saobraćaja snabdevajući sisteme autopilotiranja u Teslinim vozilima bez vozača - podacima s Guglovih mapa. Glavni dobitnik u toj igri, pak, je privatni investicioni kapital, koji izmiče državnoj kontroli i politikama uređivanja tržišta. Ukratko, bogati skidaju kajmak a slobodna tržišta postaju privatna u rukama nekoliko koncerna, kako se to od GAFA-e može lepo naučiti. Kineska konkurencija poput Alibabe ili Huaveija isto to pokušava.

U “slučaju Superliga“ navijači su se pobunili protiv razobručenih privatnih interesa. Na delu je klasični klasni sukob između posednika kapitala i onih koji bi da dok otplaćuju hipoteku i dugove - po svom ćefu malo zaborave na svakodnevne brige. Ako je pandemija i okrnjila nešto od kolača najbogatijima, molim lepo, nek se strpe - i drugi stežu kajševe. Uostalom, pandemiji se nazire kraj i navijači su željni stadiona i švedskog stola koji se nudi, a ne da stalno kusaju 12 jela sa menija.

Ima li model “Čelzi revolucije” išta sa izlaskom iz pandemije zvane klimatske promene, te pandemije bez predevidljivog kraja i konca? Profesor ekonomije Branko Milanović na svom blogu piše da ne vidi drugačije rešenje od prelaska na zelenu ekonomiju uz drastično smanjivanje emisije ugljenika, tj. ograničavanja potrošnje, s tim da bi glavni teret prilagođavanja pao upravo na pleća - bogatih. Radi se o oko 450 miliona ljudi u svim zapadnim zemljama na gornjoj polovini lestvice, od 30 do 35 miliona ljudi u istočnoj Evropi i Južnoj Americi (što čini 10% i 5% njihovog stanovništva), o 160 miliona ljudi u Aziji (5% populacije) i veoma malom broju ljudi u Africi.

“Uvek se može pronaći poreska stopa dovoljno visoka da potrošnju ciljanih roba i usluga svede na prihvatljiv nivo. Ako verujemo da klimatske promene zahtevaju radikalne mere, treba iskoristiti i lekcije naučene za vreme pandemije”, piše Milanović i navodi primer avio transporta, bitnog generatora emisije ugljenika. Do juče, niko na svetu ne bi poverovao da je obim avio transporta moguće smanjiti za 60% za samo jednu godinu, a upravo to se dogodilo 2020. “Da li je svet preživeo? Jeste. Da li smo reorganizovali život tako da manje putujemo, naročito ne u daleke zemlje jer su mnoge države zatvorile granice i tako dodatno suzile mogućnost putovanja? Da. Da li sada možemo da zamislimo avio transport koji trajno ostaje na 60% nižem nivou? Možemo”, tvrdi on.

Milanović smatra da ako ljudi zaista poveruju da je situacija u pogledu klime ušla u kritičnu fazu, poreskim stopama moguće je da se vazdušni saobraćaj trajno održava na nivou iz 2020. Ali, karta od Njujorka do Londona koštala bi 4.000, a ne 400 dolara. Ljudi iz bogatih zapadnih zemalja putovali bi u inostranstvo jednom u deset godina, a ne jednom godišnje.

Naravno, ovakve mere bi izazvale duboke ekonomske potrese. Bogati i viša srednja klasa u razvijenim zemljama i u drugim delovima sveta bi ostali bez velikog dela realnog dohotka ako cene usluga i roba koje koriste porastu 2, 3 ili 10 puta. Trajno smanjivanje obima avio saobraćaja za 60% praktično bi prepolovilo broj zaposlenih u sektoru, Boing i Erbas bi godinama čekali na nove porudžbine, a kompanije bi mogle da završe u stečaju. Hotelska industrija bi bila u minusu, sledilo bi zatvaranje još restorana, porasla bi nezaposlenost, zarade bi pale... a Zapad bi se suočio s najvećim padom realnog dohotka posle Velike depresije.

Ali ako bi se takve politike sistematski sprovodile deceniju ili dve, ne samo da bi emisija ugljenika opala (što se 2020. već dogodilo), nego bi se i ponašanje ljudi i ekonomija prilagodili novom stanju stvari. Ljudi bi pronašli poslove u novim sektorima koji nisu pogođeni visokim porezima, pa su otuda isplativiji. Prihodi ostvareni oporezivanjem nepoželjnih aktivnosti mogli bi se iskoristiti za subvencionisanje onih poželjnih ili za prekvalifikovanje radnika koji su ostali bez posla. To su politike koje se uz malo saradnje između država, poznavanja ekonomije i globalne nejednakosti i iskustva pandemije lako mogu primeniti, piše Milanović. Međutim, ima li političke volje za sprovođenje takvih politika? Malo verovatno. “Verujem da veći deo stanovništva bogatih zemalja ne bi bio oduševljen saznanjem da će mere kakve danas imamo biti produžene na neodređeno vreme”, zaključuje Milanović.

Ipak, dobar deo stanovništva bogatih zemalja, sudeći po sve većem uticaju zelenih partija, postaje sve svesniji da njihova deca i sledeće generacije neće moći da opstanu u svojoj “superligi” bez, s jedne strane samoograničavanja, a s druge strane političkog dresiranja finansijskog kapitala. Možda su navijači Čelzija ipak nahotice započeli revoluciju koja će promeniti svet.

         Relja Knežević