Mesić: Ucene i blokade nisu nam potrebne

otvaranje Poglavlja 23 postali obaveza za Beograd. Da li je na ovaj način Hrvatska pogazila vlastito obećanje, dato nakon spora koji je sama imala sa Slovenijom, da “neće uslovljavati susede zbog bilateralnih pitanja” ili u politici cilj uvek opravdava sredstvo, pitali smo Stjepana Mesića, bivšeg predsednika Hrvatske?

– Nikada nisam prihvatao izreku da cilj opravdava sredstvo – kategoričan je Mesić. – Nema tog cilja koji bi mogao, uzeću sada drastičan primer, opravdati Holokaust, ili ubistva što su se događala u ustaškim logorima za vreme Drugog svetskog rata. Dakle, definitivno: ne, cilj ne opravdava sredstvo. A osim toga, cilj razumne hrvatske spoljne politike morao bi biti podsticanje susednih zemalja, koje iskazuju želju za ulaskom u EU, da prihvataju i primenjuju evropske standarde i kriterijume. Ukoliko te zemlje to ne rade, a u nekim elementima Srbija doista ne radi ono što bi kao zemlja-kandidat morala, postoji niz načina da se dođe do promene politike. Blokada je najgori i najneproduktivniji od tih načina. Ona ne samo da ne potiče Srbiju da se ponaša kako se ponašaju zemlje koje žele u EU, nego preti da dugoročno optereti odnose Hrvatske i Srbije, što nije ni u čijem interesu. U vreme moga predsedničkog mandata Hrvatska je čvrsto obećala da se ni prema kome neće ponašatoi kao što se neko vreme Slovenija ponašala prema njoj. Mislim da – u krajnjoj liniji – i zbog naše verodostojnosti nije dobro što smo to obećanje olako zaboravili.

* Otvara li se, nakon “slučaja Poglavlje 23” prostor da zvanični Zagreb i neke druge bilateralne teme, poput granice na Dunavu, uskoro stavi na evropski sto? Ili takve “ucenjivačke akcije”, kako ih je ocenio Aleksandar Popov, Brisel u budućnosti više neće tolerisati?

– Nadam se i voleo bih verovati da je ovo jednokratni incident i da se neće ponavljati. U svakome slučaju, Evropska unija ne gleda s odobravanjem na takvo ponašanje, što je svojevremeno iskusila i Slovenija, a ne sumnjam da će isto iskustvo steći i Hrvatska. A mogli smo bez toga, jer stvari se uvek –pre ili kasnije – rešavaju razgovorima, pregovorima i dogovorima. Ucene i blokade nisu nam potrebne. Nikome!

* Navršiće se 23. avgusta dve decenije od potpisivanja Sporazuma o normalizaciji odnosa između Republike Hrvatske i tadašnje Savezne Republike Jugoslavije, koju će kasnije naslediti Srbija. Gde su danas ti odnosi naših dveju država, koliko su zaista normalizovani ako se ima u vidu da, recimo, predsednik Srbije Tomislav Nikolić ni posle četiri godine svog mandata nije bio u zvaničnoj bilateralnoj poseti Zagrebu?

– Ti odnosi sasvim sigurno nisu na onoj tački na kojoj bi mogli i trebali biti, nisu na onom nivou koji bi bio u interesu građana, goleme većine građana obeju država. Da, mi imamo normalne diplomatske odnose, odmakli smo se od vremena kada se smatralo „senzacijom“ ako je neko iz Hrvatske otišao u Srbiju, i obratno, prelazimo granicu s ličnim kartama, ali one prave i iskrene političke volje da se napravi novi iskorak – nema. I to, bojim se, nema je ni na jednoj strani. Razumljivo je da se u Hrvatskoj sa sumnjama i rezervama gleda na Srbiju u kojoj se rehabilituju Draža Mihailović i Milan Nedić, baš kao što je razumljivo da se u Srbiji s nepoverenjem gleda na Hrvatsku u kojoj bez odgovarajuće reakcije države može proći čak i inicijativa da se ustaški pozdrav „Za dom – spremni“ uvede kao službeni pozdrav u hrvatskim oružanim snagama. I na jednoj i na drugoj strani nužna je spremnost i volja aktuelnih vlasti da se suoče s prošlošću kakva je ona doista bila. Kovanje u zvezde kvislinga kao domoljuba, odnosno rodoljuba, nikuda ne vodi. Odnosno, vodi: u ponor mračne prošlosti koji nas, i jedne i druge, može samo progutati. Nisam preterani optimista, ali ne gubim nadu.

* Iako predsednica Kolinda Grabar Kirarović odlučno odbija svaku priču o „ustašizaciji“ Hrvatske, činjenica je da je na Blajburgu bio bezmalo celi aktuelni hrvatski državni vrh, dok je državna komemoracija u Jasenovcu pretvorena u farsu. Uostalom, i Vi ste otvoreno, kada je Sabor ukinuo Ured predsednika, poručili da je u pitanju odmazda onih koji reafirmišu NDH zbog Vaših jasnih antifašističkih stavova. Kuda, zapravo, danas ide hrvatsko društvo?

– To je pitanje svih pitanja. Hrvatsko društvo glavinja. Vlast ga vuče u smeru koji nikako nije dobar, odgovarajućeg otpora iz redova političke opozicije nema, tako da se građani mobiliziraju na pitanju koje jest itekako važno, ali koje uopšte ne bi smelo biti političko pitanje: na obrazovanju. Intimno se nadam da će se iz otpora blokiranju tzv. kurikularne reforme roditi jezgro nekih novih snaga koje će i znati i hteti povesti Hrvatsku u 21. vek. Naravno, Hrvatsku pomirenu sa svojom prošlošću i suočenu s istinom o njoj. To je preduslov svega. Dok tu stvari ne postavimo na njihovo mesto, napretka neće biti. Dok će nam deca u školama biti izložena perfidnoj indoktrinaciji, kako da očekujemo od tih ljudi da – kada odrastu – shvate kako je interes njihove zemlje da živi u miru i saradnji sa svim susedima, naravno pod uslovom da i susedi to žele? Kako da od njih očekujemo da grade društvo tolerancije, ako im se već u školama usađuje virus netolerancije? U svakom slučaju, negirati danas proces ubrzane ustašizacije Hrvatske ne samo da je kratkovidno, nego je i dugoročno politički za demokratsku Hrvatsku ravno samoubistvu.

* Desnica, i to ona najrigidnija, jača u većini evropskih država, u nekima je čak i na vlasti. Može li taj „sving“ Evrope udesno na kraju da potpuno uruši ideju EU, ili ste ipak optimista da će Unija opstati?

– Unija će opstati. Niko, pa ni evropski desničari, ne može sebi da priušti luksuz uništenja EU. To ne žele ni Sjedinjene Države, koliko god da im snažna i jedinstvena Evropa ne bi bila po volji. No, razloga za zabrinutost u pogledu budućnosti EU ima, jer činjenica je da Unija prolazi kroz duboku krizu i da nije nemoguće da ona iz te krize izađe promenjena na način da odstupi od nekih ključnih vrednosti na kojima je do sada bila građena. Dakle, nije pitanje hoće li Unija opstati, nego kakva će biti.

Miroslav Stajić

Delić plavog neba nad Balkanom

* Na jednom skupu održanom ovih dana u Beogradu zaključeno je da se „tamni oblaci ponovo navlače nad Balkanom“ – ponovo kuva u BiH, Makedoniji, ljulja se i u Crnoj Gori, a ni Hrvatskoj ni Srbiji baš ne cvetaju ruže. Vidite li bar parče vedrog neba nad nama ili, nažalost, nema mesta nekom velikom optimizmu?

– Delić plavoga neba uvek vidim, no situacija – generalno  gledano – nije dobra, ni u svetu, ni u Evropi, ni u regiji. Svedočimo obnavljanju hladnoga rata, koliko god neki tvrdili da to nije tako, svedočimo gaženju osnovnih načela međunarodnih odnosa i nametanju silom režima koji su nekome po volji, ali ne i građanima tih država, svedočimo marginalizovanju Ujedinjenih nacija, nesposobnosti EU da reafirmiše solidarnost kao jedan od kamena temeljaca na kojima je građena, da progovori jednim, zajedničkim jezikom, da promoviše zajednički evropski identitet i borbu za zajedničke, evropske vrednosti. Umesto toga gledamo uspon desnice, gledamo kako u demokratskim zemljama zapadne Evrope ne reaguju na sve jače manifestovanje rigidno desnih stavova u državama istočne Evrope, gledamo kako se u tim državama, a ni naša regija nije od toga imuna, ponovo javlja nacionalizam u svojem najgorem i naopasnijem izdanju. Možda, ali samo možda, će se Evropa trgnuti nakon predsedničkih izbora u Austriji na kojima je zamalo pobedio kandidat krajnje desnice. Ukoliko se to dogodi, onaj „prozorčić“ plavoga neba što ga i danas vidim, bitno će se proširiti, a onda će nas obasjati sunce i slobode i demokratije. Nije, naime, samo i jedino bitno imati svoju državu. Itekako je bitno kakva će ta država biti. O tome bismo morali razmišljati smi mi, u zemljama nastalim na tlu nekadašnje jugoslovenske federacije.