Месић: Уцене и блокаде нису нам потребне

отварање Поглавља 23 постали обавеза за Београд. Да ли је на овај начин Хрватска погазила властито обећање, дато након спора који је сама имала са Словенијом, да “неће условљавати суседе због билатералних питања” или у политици циљ увек оправдава средство, питали смо Стјепана Месића, бившег председника Хрватске?

– Никада нисам прихватао изреку да циљ оправдава средство – категоричан је Месић. – Нема тог циља који би могао, узећу сада драстичан пример, оправдати Холокауст, или убиства што су се догађала у усташким логорима за време Другог светског рата. Дакле, дефинитивно: не, циљ не оправдава средство. А осим тога, циљ разумне хрватске спољне политике морао би бити подстицање суседних земаља, које исказују жељу за уласком у ЕУ, да прихватају и примењују европске стандарде и критеријуме. Уколико те земље то не раде, а у неким елементима Србија доиста не ради оно што би као земља-кандидат морала, постоји низ начина да се дође до промене политике. Блокада је најгори и најнепродуктивнији од тих начина. Она не само да не потиче Србију да се понаша како се понашају земље које желе у ЕУ, него прети да дугорочно оптерети односе Хрватске и Србије, што није ни у чијем интересу. У време мога председничког мандата Хрватска је чврсто обећала да се ни према коме неће понашатои као што се неко време Словенија понашала према њој. Мислим да – у крајњој линији – и због наше веродостојности није добро што смо то обећање олако заборавили.

* Отвара ли се, након “случаја Поглавље 23” простор да званични Загреб и неке друге билатералне теме, попут границе на Дунаву, ускоро стави на европски сто? Или такве “уцењивачке акције”, како их је оценио Александар Попов, Брисел у будућности више неће толерисати?

– Надам се и волео бих веровати да је ово једнократни инцидент и да се неће понављати. У свакоме случају, Европска унија не гледа с одобравањем на такво понашање, што је својевремено искусила и Словенија, а не сумњам да ће исто искуство стећи и Хрватска. А могли смо без тога, јер ствари се увек –пре или касније – решавају разговорима, преговорима и договорима. Уцене и блокаде нису нам потребне. Никоме!

* Навршиће се 23. августа две деценије од потписивања Споразума о нормализацији односа између Републике Хрватске и тадашње Савезне Републике Југославије, коју ће касније наследити Србија. Где су данас ти односи наших двеју држава, колико су заиста нормализовани ако се има у виду да, рецимо, председник Србије Томислав Николић ни после четири године свог мандата није био у званичној билатералној посети Загребу?

– Ти односи сасвим сигурно нису на оној тачки на којој би могли и требали бити, нису на оном нивоу који би био у интересу грађана, големе већине грађана обеју држава. Да, ми имамо нормалне дипломатске односе, одмакли смо се од времена када се сматрало „сензацијом“ ако је неко из Хрватске отишао у Србију, и обратно, прелазимо границу с личним картама, али оне праве и искрене политичке воље да се направи нови искорак – нема. И то, бојим се, нема је ни на једној страни. Разумљиво је да се у Хрватској са сумњама и резервама гледа на Србију у којој се рехабилитују Дража Михаиловић и Милан Недић, баш као што је разумљиво да се у Србији с неповерењем гледа на Хрватску у којој без одговарајуће реакције државе може проћи чак и иницијатива да се усташки поздрав „За дом – спремни“ уведе као службени поздрав у хрватским оружаним снагама. И на једној и на другој страни нужна је спремност и воља актуелних власти да се суоче с прошлошћу каква је она доиста била. Ковање у звезде квислинга као домољуба, односно родољуба, никуда не води. Односно, води: у понор мрачне прошлости који нас, и једне и друге, може само прогутати. Нисам претерани оптимиста, али не губим наду.

* Иако председница Колинда Грабар Кираровић одлучно одбија сваку причу о „усташизацији“ Хрватске, чињеница је да је на Блајбургу био безмало цели актуелни хрватски државни врх, док је државна комеморација у Јасеновцу претворена у фарсу. Уосталом, и Ви сте отворено, када је Сабор укинуо Уред председника, поручили да је у питању одмазда оних који реафирмишу НДХ због Ваших јасних антифашистичких ставова. Куда, заправо, данас иде хрватско друштво?

– То је питање свих питања. Хрватско друштво главиња. Власт га вуче у смеру који никако није добар, одговарајућег отпора из редова политичке опозиције нема, тако да се грађани мобилизирају на питању које јест итекако важно, али које уопште не би смело бити политичко питање: на образовању. Интимно се надам да ће се из отпора блокирању тзв. курикуларне реформе родити језгро неких нових снага које ће и знати и хтети повести Хрватску у 21. век. Наравно, Хрватску помирену са својом прошлошћу и суочену с истином о њој. То је предуслов свега. Док ту ствари не поставимо на њихово место, напретка неће бити. Док ће нам деца у школама бити изложена перфидној индоктринацији, како да очекујемо од тих људи да – када одрасту – схвате како је интерес њихове земље да живи у миру и сарадњи са свим суседима, наравно под условом да и суседи то желе? Како да од њих очекујемо да граде друштво толеранције, ако им се већ у школама усађује вирус нетолеранције? У сваком случају, негирати данас процес убрзане усташизације Хрватске не само да је кратковидно, него је и дугорочно политички за демократску Хрватску равно самоубиству.

* Десница, и то она најригиднија, јача у већини европских држава, у некима је чак и на власти. Може ли тај „свинг“ Европе удесно на крају да потпуно уруши идеју ЕУ, или сте ипак оптимиста да ће Унија опстати?

– Унија ће опстати. Нико, па ни европски десничари, не може себи да приушти луксуз уништења ЕУ. То не желе ни Сједињене Државе, колико год да им снажна и јединствена Европа не би била по вољи. Но, разлога за забринутост у погледу будућности ЕУ има, јер чињеница је да Унија пролази кроз дубоку кризу и да није немогуће да она из те кризе изађе промењена на начин да одступи од неких кључних вредности на којима је до сада била грађена. Дакле, није питање хоће ли Унија опстати, него каква ће бити.

Мирослав Стајић

Делић плавог неба над Балканом

* На једном скупу одржаном ових дана у Београду закључено је да се „тамни облаци поново навлаче над Балканом“ – поново кува у БиХ, Македонији, љуља се и у Црној Гори, а ни Хрватској ни Србији баш не цветају руже. Видите ли бар парче ведрог неба над нама или, нажалост, нема места неком великом оптимизму?

– Делић плавога неба увек видим, но ситуација – генерално  гледано – није добра, ни у свету, ни у Европи, ни у регији. Сведочимо обнављању хладнога рата, колико год неки тврдили да то није тако, сведочимо гажењу основних начела међународних односа и наметању силом режима који су некоме по вољи, али не и грађанима тих држава, сведочимо маргинализовању Уједињених нација, неспособности ЕУ да реафирмише солидарност као један од камена темељаца на којима је грађена, да проговори једним, заједничким језиком, да промовише заједнички европски идентитет и борбу за заједничке, европске вредности. Уместо тога гледамо успон деснице, гледамо како у демократским земљама западне Европе не реагују на све јаче манифестовање ригидно десних ставова у државама источне Европе, гледамо како се у тим државама, а ни наша регија није од тога имуна, поново јавља национализам у својем најгорем и наопаснијем издању. Можда, али само можда, ће се Европа тргнути након председничких избора у Аустрији на којима је замало победио кандидат крајње деснице. Уколико се то догоди, онај „прозорчић“ плавога неба што га и данас видим, битно ће се проширити, а онда ће нас обасјати сунце и слободе и демократије. Није, наиме, само и једино битно имати своју државу. Итекако је битно каква ће та држава бити. О томе бисмо морали размишљати сми ми, у земљама насталим на тлу некадашње југословенске федерације.