Biti ili ne biti za „generaciju ipsilon”

Novo evropsko „biti ili ne biti” uslediće za mesec dana, tačnije 26. maja, kada će birači zemalja članica Evropske unije glasati na izborima za Evropski parlament, koji su ranije izazivali prilično mali interes žitelja Starog kontinenta, tako da bi ponegde izlaznost bila čak ispod 30 odsto upisanih. Po aktuelnim sondažama javnog mnjenja, međutim, šekspirovska dilema između života i smrti EU pokazuje da pitanje opstanka zajednice evropskih naroda izaziva mnogo više strasti nego do sada, pa se pretpostavlja da će uslediti gotovo referendumsko izjašnjavanje o kretanjima u narednom periodu. Štaviše, pojedini komentatori veruju da bi u slučaju ubedljive većine proevropskih stranaka u Velikoj Britaniji, tamo mogli biti dovedeni u pitanje rezultati odluke većine Britanaca 2016. godine o izlasku iz EU, što bi vodilo zakazivanju novog referenduma na Ostrvu.       

Elem, reč je o evropskoj budućnosti - ima li u nekada u ratu razorenom kontinentu volje za postojanje ustanova u kojima se neprestano vode dijalozi, usklađuju interesi različitih zemalja i koliko-toliko rešavaju problemi koji tište građane Evrope. Zarad odgovora na to pitanje nemački onlajn časopis „Cajt” upitao je čitaoce šta prvo pomisle kada čuju reč „Evropa”, ciljajući pre svega na novopridošlu „generaciju ipsilon”, i ubrzo dobio više od 400 odgovora koji ukazuju na veliko interesovanje mladih - rečju evropske budućnosti - za ovu temu. Saodrastanje „ipsilonaca” - mladih Evropejaca, na kontinentu sve povezanijem putovanjima, studiranjem u drugim zemljama, poslovima, turizmom, koncertima, vikend provodima i žurkama (zahvaljujući niskobuyetnim avionskim kompanijama ali i drugim pogodnostima u prevozu), na kome su većinom unutrašnje granice prebrisane, donelo je novi kvalitet: osećanje mobilnosti i slobode koje daje podršku nečemu što bi u širem smislu moglo da se nazove evropskim identitetom. Očito, glavna tema predstojećih izbora će lavirati između nacionalne i evropske pripadnosti. Takođe, više nije pitanje treba li „više Evrope”, nego kakvu i na koji način drugačiju Evropu graditi.       

Mnogi odgovori u anketi upravo upozoravaju na zasićenje dosadašnjim EU integracijama, na korupciju i raj za lobiste u institucijama EU, njeno robovanje zamašnoj količini pravila, pa sve do tvrdnji da je reč o „birokratskom čudovištu” sklonom donošenju netransparentnih odluka, filtriranju informacija i cenzuri. Zbog ove vrste prigovora nije ni čudno što na reč „Evropa” mnogi učesnici u anketi pomišljaju na „ujedinjene države Evrope”, ali ne one zasnovane na manjku demokratije kao što je to danas slučaj, nego upravo suprotno: na demokratskom uređenju, vlastitom ustavu, evro-državljanstvu, parlamentu, podeli vlasti na sudsku, zakonodavnu i izvršnu, ljudskim pravima... Na tom tragu bi „ujedinjene države Evrope bile protivteža Sjedinjenim Američkim Državama, Kini i Rusiji. Jedna valuta i bez granica”, priželjkuje jedan od učesnika.       

Po suprotstavljenom mišljenju, međutim, asocijacije koje budi pomen reči Evropa mogu biti izrazito pesimistične: „Ljudi koji umiru. Eksploatisane nacije. Trgovina oružjem u ratnim područjima. Fašizam, fašistoidna razmišljanja. Manjkavo obrazovanje i opšti nedostatak razumevanja šta se dešava u našem svetu. Kada pitanje čitam na taj način, Evropa više zvuči kao SAD”. I dok izbeglice iz Sirije, Libije, Avganistana i drugih zemalja pokušavaju da spasu gole živote bekstvom iz područja masovnog uništenja koja služe kao izlog za kupovinu, potrošnju i zaradu velikih izvoznika oružja na svim stranama sveta - pa i iz Evrope, ciljajući azil u nekoj od dobrostojećih članica EU, tamo ih na krajnjoj desnici dočekuju kao neželjene goste (ako ih uopšte prime), koje bi trebalo što pre poslati nazad u jednom pravcu zarad odbrane „tvrđave Evrope” od stranaca. Ovakav stav, pak, pogoduje populističkim vođama i partijama koji se okupljaju u blok uoči izbora u maju, a koji bi po različitim procenama mogao da pokupi od 15 do čak 30 procenata glasova. I to je, dakle, Evropa.        

Sve u svemu, sudeći po anketi, većinsko uverenje je da Evropa pre svega pripada Evropljanima. „Evropa, to je za mene zavičaj. Moja porodica potiče iz Južnog Tirola, Koruške, Zaksena, Slovenije i severne Italije. U ovom trenutku smo razdeljeni po Rurskoj oblasti, Bavarskoj, Hrvatskoj, Srbiji, južnoj i severnoj Italiji. Imali smo rodbinu i u Mađarskoj. Evropa je prostor u kome živimo i u kome možemo potpuno slobodno da se krećemo. Možemo da se posećujemo bez graničnih kontrola. Možemo ponovo da budemo porodica. Nešto što za vreme Hladnog rata dugo nismo mogli. Sada možemo ponovo zajedno na odrastamo. To je za mene Evropa”.       

Panevropski zvuči i opušteni odmor: „Mogu svugde da putujem bez razmišljanja o vizi ili zameni novca. Evropa je kulturološki i prostorno tako mnogolika na tako malo prostora”. Ili kada se misli na nešto što je već postalo samorazumljivo: „Odrastao sam u Evropi otvorenih granica. Zato što sam živeo tik do nemačko-francuske granice, za mene je bilo normalno da se prilikom yogiranja ođednom zateknem u drugoj zemlji. Tu slobodu pristupa ne bih želeo nikada da izgubim”.         

Komplikacije počinju, međutim, s gresima prošlosti i otvaranjem pitanja odgovornosti: „Kontinent koji je postao truli bogataš putem kolonijalizma i pljački koje je počinio u svetu, sada se isključuje od te rabote i u isti mah dopušta da se desetine hiljada Afrikanaca godišnje podavi u Mediteranu, a da se do danas nije izvinio i ne plaća nikakvu odštetu za to, dok drugim zemljama i kontinentima drži bukvicu u pogledu poštovanja ljudskih prava”. U ovoj rečenici bi svakako mogli da se prepoznaju tvorci atmosfere oko Bregzita, u pokušajima britanskih vođa nacije da svojim biračima ožive slavnu prošlost imperije, kud puklo da puklo. Da to nije ni malo lako i da ima visoku cenu dokaz je besomučno preganjanje Londona sa EU oko izlaska iz Unije, praćeno nastojanjima da se čitav Gordijev čvor međusobnih odnosa i veza preseče frakcionaškim borbama u britanskom parlamentu - bez izgleda za stabilno rešenje.       

Jednom rečju, raspaljena nezdrava negativna osećanja prema savremenoj Evropi slepa su za njene nesumljive prednosti, što ne znači da zdrava negativna osećanja, što znači i te kako kritička, ne treba negovati. Čini se da su politički pismeni predstavnici „ipsilon generacije” toga i te kako svesni. Greta Tunberg, mlada švedska politička aktivistkinja protiv klimatskih promena i pristalica Pariskog sporazuma o klimi, pre neki dan je vođi britanskih laburista Yeremiju Korbinu rekla da je njena generacija ostala bez budućnosti ako ne dođe do korenitih promena. To je tema, a ne da li udrobljene evropske nacije nacije pojedinačno nešto predstavljaju u svetu. Sudeći po nekim lokalnim i regionalnim izborima u poslednje vreme, evropski izbori bi vrlo lako mogli da proteknu i u znaku „zelenih stranaka”. A to bi bio znak da volja za jednom drugačijom EU dobija na snazi: pomisao na reč Evropa obojenu u zeleno.

 Relja Knežević