Бити или не бити за „генерацију ипсилон”

Ново европско „бити или не бити” уследиће за месец дана, тачније 26. маја, када ће бирачи земаља чланица Европске уније гласати на изборима за Европски парламент, који су раније изазивали прилично мали интерес житеља Старог континента, тако да би понегде излазност била чак испод 30 одсто уписаних. По актуелним сондажама јавног мњења, међутим, шекспировска дилема између живота и смрти ЕУ показује да питање опстанка заједнице европских народа изазива много више страсти него до сада, па се претпоставља да ће уследити готово референдумско изјашњавање о кретањима у наредном периоду. Штавише, поједини коментатори верују да би у случају убедљиве већине проевропских странака у Великој Британији, тамо могли бити доведени у питање резултати одлуке већине Британаца 2016. године о изласку из ЕУ, што би водило заказивању новог референдума на Острву.       

Елем, реч је о европској будућности - има ли у некада у рату разореном континенту воље за постојање установа у којима се непрестано воде дијалози, усклађују интереси различитих земаља и колико-толико решавају проблеми који тиште грађане Европе. Зарад одговора на то питање немачки онлајн часопис „Цајт” упитао је читаоце шта прво помисле када чују реч „Европа”, циљајући пре свега на новопридошлу „генерацију ипсилон”, и убрзо добио више од 400 одговора који указују на велико интересовање младих - речју европске будућности - за ову тему. Саодрастање „ипсилонаца” - младих Европејаца, на континенту све повезанијем путовањима, студирањем у другим земљама, пословима, туризмом, концертима, викенд проводима и журкама (захваљујући niskobuyеtnim авионским компанијама али и другим погодностима у превозу), на коме су већином унутрашње границе пребрисане, донело је нови квалитет: осећање мобилности и слободе које даје подршку нечему што би у ширем смислу могло да се назове европским идентитетом. Очито, главна тема предстојећих избора ће лавирати између националне и европске припадности. Такође, више није питање треба ли „више Европе”, него какву и на који начин другачију Европу градити.       

Многи одговори у анкети управо упозоравају на засићење досадашњим ЕУ интеграцијама, на корупцију и рај за лобисте у институцијама ЕУ, њено робовање замашној количини правила, па све до тврдњи да је реч о „бирократском чудовишту” склоном доношењу нетранспарентних одлука, филтрирању информација и цензури. Због ове врсте приговора није ни чудно што на реч „Европа” многи учесници у анкети помишљају на „уједињене државе Европе”, али не оне засноване на мањку демократије као што је то данас случај, него управо супротно: на демократском уређењу, властитом уставу, евро-држављанству, парламенту, подели власти на судску, законодавну и извршну, људским правима... На том трагу би „уједињене државе Европе биле противтежа Сједињеним Америчким Државама, Кини и Русији. Једна валута и без граница”, прижељкује један од учесника.       

По супротстављеном мишљењу, међутим, асоцијације које буди помен речи Европа могу бити изразито песимистичне: „Људи који умиру. Експлоатисане нације. Трговина оружјем у ратним подручјима. Фашизам, фашистоидна размишљања. Мањкаво образовање и општи недостатак разумевања шта се дешава у нашем свету. Када питање читам на тај начин, Европа више звучи као САД”. И док избеглице из Сирије, Либије, Авганистана и других земаља покушавају да спасу голе животе бекством из подручја масовног уништења која служе као излог за куповину, потрошњу и зараду великих извозника оружја на свим странама света - па и из Европе, циљајући азил у некој од добростојећих чланица ЕУ, тамо их на крајњој десници дочекују као нежељене госте (ако их уопште приме), које би требало што пре послати назад у једном правцу зарад одбране „тврђаве Европе” од странаца. Овакав став, пак, погодује популистичким вођама и партијама који се окупљају у блок уочи избора у мају, а који би по различитим проценама могао да покупи од 15 до чак 30 процената гласова. И то је, дакле, Европа.        

Све у свему, судећи по анкети, већинско уверење је да Европа пре свега припада Европљанима. „Европа, то је за мене завичај. Моја породица потиче из Јужног Тирола, Корушке, Заксена, Словеније и северне Италије. У овом тренутку смо раздељени по Рурској области, Баварској, Хрватској, Србији, јужној и северној Италији. Имали смо родбину и у Мађарској. Европа је простор у коме живимо и у коме можемо потпуно слободно да се крећемо. Можемо да се посећујемо без граничних контрола. Можемо поново да будемо породица. Нешто што за време Хладног рата дуго нисмо могли. Сада можемо поново заједно на одрастамо. То је за мене Европа”.       

Паневропски звучи и опуштени одмор: „Могу свугде да путујем без размишљања о визи или замени новца. Европа је културолошки и просторно тако многолика на тако мало простора”. Или када се мисли на нешто што је већ постало саморазумљиво: „Одрастао сам у Европи отворених граница. Зато што сам живео тик до немачко-француске границе, за мене је било нормално да се приликом yogiranja ођедном затекнем у другој земљи. Ту слободу приступа не бих желео никада да изгубим”.         

Компликације почињу, међутим, с гресима прошлости и отварањем питања одговорности: „Континент који је постао трули богаташ путем колонијализма и пљачки које је починио у свету, сада се искључује од те работе и у исти мах допушта да се десетине хиљада Африканаца годишње подави у Медитерану, а да се до данас није извинио и не плаћа никакву одштету за то, док другим земљама и континентима држи буквицу у погледу поштовања људских права”. У овој реченици би свакако могли да се препознају творци атмосфере око Брегзита, у покушајима британских вођа нације да својим бирачима оживе славну прошлост империје, куд пукло да пукло. Да то није ни мало лако и да има високу цену доказ је бесомучно прегањање Лондона са ЕУ око изласка из Уније, праћено настојањима да се читав Гордијев чвор међусобних односа и веза пресече фракционашким борбама у британском парламенту - без изгледа за стабилно решење.       

Једном речју, распаљена нездрава негативна осећања према савременој Европи слепа су за њене несумљиве предности, што не значи да здрава негативна осећања, што значи и те како критичка, не треба неговати. Чини се да су политички писмени представници „ипсилон генерације” тога и те како свесни. Грета Тунберг, млада шведска политичка активисткиња против климатских промена и присталица Париског споразума о клими, пре неки дан је вођи британских лабуриста Yеrеmiju Корбину рекла да је њена генерација остала без будућности ако не дође до коренитих промена. То је тема, а не да ли удробљене европске нације нације појединачно нешто представљају у свету. Судећи по неким локалним и регионалним изборима у последње време, европски избори би врло лако могли да протекну и у знаку „зелених странака”. А то би био знак да воља за једном другачијом ЕУ добија на снази: помисао на реч Европа обојену у зелено.

 Реља Кнежевић