Angela Merkel i četiri francuska predsednika

Mladi Makron je u Berlin došao u svoju prvu inostranu posetu, odmah posle inauguracije, gde su ga dočekali, iskusna Merkelova u standardnom lila kostimu i crnim pantalonama, najviše vojne počasti, ljubazne reči, obećanja o tesnoj saradnji, ali i-pretpostavlja se- nemačka uzdržanost, dok se ne vidi kako će se on sam u svojoj zemlji snaći. 



Novoizabrani Makron je u Berlin doputovao juče kasno popodne. On je učinio isto, što i njegov prethodnik, Oland, koji je i za svoje prvo, ali i za poslednje inostrano putovanje, kao šef francuske države, izabrao Nemačku. 



I sama Merkelova je za svoje prve inostrane posete, posle inauguracije, birala Pariz. 



Da ta višečasovna poseta Berlinu nije bila rutinska, znaju i Merkelova i Makron, koji je, možda, pobedivši desničarku Marin Le Pen, spasao Evropsku uniju od propasti, smatraju analitičari, dok je Merkelova, povodom razgovora, naglašava zajedništvo i da se tako žele donostiti prave odluke. 



Ono što je za Makrona važno, kada je reč o nemačko-francuskim odnosima, jeste, prenose nemački mediji, da ne pominje evro-obveznice, kako se ne bi pomislilo da želi da se teret dugova prebaci na nemačku privredu. 



Kada je reč o nemačko-francuskim odnosima, Merkelovoj i njenim ''''Francuzima'''', podseća se da je ona podržavala u izbornoj kampanji Sarkozija i da je bio riskantan manevar sa dobrim završetkom. Ona se, kako su mediji tada ocenjivali, kao nijedan kancelar u istoriji Nemačke, umešala u unutrašnju politiku Francuske. Merkelova je time rizikovala da stara neprijateljstva protiv prejake Nemačke dalje krenu i da podeli zemlju na pronemačku desnicu i antinemačku levicu, ali i da uvredi tadašnjeg Sarkozijevog političkog protivnika, Olanda. 



To se, međutim, nije dogovdilo i Merkelova i sa Olandom imala odlične političke odnose. 



Ni prognoze u vezi sa saradnjom sa njegovim naslednikom, Makronom, nisu loše, naročito kada se uzme u obzir značaj nemačko-francuskih odnosa koju su, zapravo, pokretačka sila Evropske unije. 



Nemačko-francuski odnosi se često uzimaju za primer kako se od neprijatelja stvaraju prijatelji. 



Od rata i okupacionih zona do više od 2.200 zbratimljenih gradova - deo je puta koji su Nemci i Francuzi prevalili od Jelisejskog ugovora 1963. godine, koga su potisali očevi nemačko-francuskog prijateljstva, prvi nemački posleratni kancelar, demohrišćanin Konrad Adenauer i predsednik francuske Šarl de Gol. 



Istorija nemačko-francuskih odnosa je poznata, a kada je reč o budućnosti, analitičari kažu da bi ''''motor'''' EU, Berlin i Pariz, trebalo da prodube svoju saradnju. 



Danas, verovatno, ne postoje dve zemlje na svetu koje su toliko povezane, kao Nemačka i Francuska- na milione Nemaca i Francuza učestvovalo je u raznim programima razmene, postoji više od 2 200 pobratimljenih gradova, dnevno saobraća desetine vozova, postoje brojne avio-linije, redovne međuvladine konsultacije, privredna saradnja je veoma intenzivna, a susreti nemačko-fracuskiih političara se više ni ne broje. 



O Nemcima i Francuzima, naravno, postoje i klišei-Nemci misle da Francuzi stalno štrajkuju i idu na odmore, ali staistika pokazuje da to nije tačno-naime, Francuzi rade više od Nemaca i u 2009. godini je jedan Francuz u proseku radio 1.469 sati, a Nemac 1.309. 



Francuzi, takođe, misle da su Nemci štedljivi i škrti-ali u relanosti je kvota štednje u Francuskoj ''''za dlaku'''' veća nego u Nemačkoj. 



Nemci voze samo BMV i Mercedes, misle njihovi prijatelji Francuzi, a statistika pokazuje da su, upravo, Francuzi ''''patriotskiji'''', kada je reč o automobilima- 57 odsto Francuza se odlucuje za domaće auto, a u Nemačkoj je taj procenat 49 odsto. 



Prošlost je poznata, sadašnjost jasna, a kakva će biti budućnost nemačko-farncuskih odnosa, možda, najbolje govori podatak o mladima, kao kreatorima sutrašnjice i studentima, kao najboljim stvaraocima spona i prijateljstva. 



Statistika, naime, kaže da puno više od 20 odsto školske dece u Francuskoj uči nemački jezik i da na hiljade Nemaca studira u Francuskoj i obratno.