Američki san više ne stanuje ovde

Drugim rečima, roman u kome je po prvi put san prosečnih Amerikanaca opisan, više ne može da se kupi u bostonskim knjižarama. Reč je o romanu “Pocepani Dik” (“Ragged Dick“) Horasija Eldžera još iz 1868. godine, u kome je taj izraz prvi put upotrebljen u pisanoj formi, e da bi označio karijeru od perača sudova do milionera, ili kao u knjizi - od uličnog čistača cipela, pa uz puno znoja, do vlasnika apartmana na Menhetnu.

Elem, ono što je važilo pre stopedeset, sto, pa i pedeset godina, više ne može da se smesti u radnju Elyerovog romana. Jer, brojke su tvrdoglave: ko se rodio u SAD 1940. godine, mogao je da računa sa šansom od 92 procenta da će steći više od svojih roditelja, ali već 40 godina kasnije, za generaciju iz 1980. šanse su se svele na 50 posto. Danas, među onima čiji roditelji spadaju u donju petinu američkog društva s obzirom na prihode i imovinsko stanje, samo 7,5 procenata njih će se dokopati gornje petine. U Kanadi je to 13,5 posto. Sudeći po ovom razvoju za koji se slobodno može reći da je megatrend, jer se ne tiče samo SAD nego i mnogih drugih država razvijenog Zapada, “američki san” je postao utopija a ne više realna društvena ili lična nada.

Ipak, Harvard se ne predaje: tamošnji ekonomista Radž Četi pokušava da se protiv socijalne nejednakosti izbori uz pomoć analize velikog broja podataka kako bi oživeo stari mit. Njegova istraživanja nadovezuju se na obimnu knjigu Tomasa Piketija iz 2013. godine “Kapital u 21. veku”, koja je uzdrmala javnost svojom dijagnozom: ogromna imovinska i nejednakost prihoda podriva temelje savremenih društava ugrožavajući opstanak ne samo zapadne civilizacije nego i samog života. Ogromna ekonomska, politička i finansijska moć nalazi se u premalo ruku, srednja klasa propada, siromaštvo se povećava, mnogo je nezadovoljnih, zajednice pucaju po šavovima, poreske politike neprestano krivudaju i samo mali broj okretnih je u stanju da ih koristi, pravila i propisi rade sve više u korist povlašćenih i privilegovanih a ne u javnom i opštem interesu...

Četi je zapravo sastavio “atlas mogućnosti” na osnovu svojih istraživanja - interaktivnu kartu Sjedinjenih Američkih Država, koja se može pronaći i na internet stranici “Opportunity Atlas“. Ta karta je svojevrsno “sočivo” - pomoću nje kao pod kakvim uveličavajućim staklom mogu da se analiziraju problemi. Da bi je izradio morao je da prikupi podatke od nadležnih socijalnih službi o 20 miliona Amerikanaca, koje je potom rasporedio na zajednice od po 4.000 ljudi. Kako bi podatke što tačnije razvrstao a potom vrednovao, Četi je poslao saradnike u Vašington gde su radili pod nadzorom, na bezbednim kompjuterima. Samo s tom ogromnom količinom podataka mogu se pratiti i upoređivati decenije životnih puteva čitavih generacija Amerikanaca, od roditelja, preko dece do njihovih potomaka danas.

Svaka zajednica od po 4.000 ljudi dobila je svoju boju: crvena predstavlja veoma malu socijalnu pokretljivost prema gornjim slojevima društva, a na drugom polu je plava koja označava izglednu mogućnost za penjanje po društvenoj lestvici. Između te dve boje su nijanse koje obuhvataju podatke o prosečnim godišnjim prihodima u dotičnoj zajednici, stopi kriminaliteta, broju fakultetskih diploma ili pak tinejyerskih trudnoća. Fileri su faktori poput porekla, roda, prihoda roditelja... Ono što odmah pada u oči je stara podela na sever i jug, od tamnoplave Severne Dakote do tamnocrvene Južne Karoline.

Još zanimljivije je često pojavljivanje crvenih i plavih četvrti unutar jednog te istog grada: upadljive razlike između kvartova u jednoj dugačkoj ulici Los Anđelesa jesu s obzirom na socijalnu mobilnost poput razlika između saveznih država, recimo Alabame i Ajdahoa. Oko 36.000 dolara je prosečan prihod žena iz kvartova Santa Monike, dok one koje žive u komšijskim četvrtima raspolažu sa svega 14.000 dolara godišnje. Čak 44 procenata Afroamerikanaca zajednice Vots u Los Anđelesu čiji roditelji spadaju u najnižu petinu po primanjima - yeyi u zatvoru. Četijev zaključak: neposredno okruženje odlučuje ima li neko šanse da se probije na vrh ili ne. Tamo gde je ovo drugo slučaj, po pravilu vladaju nizak nivo obrazovanja i visoka stopa kriminaliteta.

Tokom 1990-tih američka administracija je sprovela veliki socijalni projekat stambenog zbrinjavanja 5.000 porodica koje su mogle da biraju druge gradove i kvartove za život. Rezultat je bio razočaravajući - u prvi mah selidba nije imala nikakav uticaj na njihova primanja. Međutim dvadeset godina kasnije, uočava se primetna razlika. Što su deca bila mlađa kad su se preselila, utoliko je njihov prihod bio veći u poređenju s njihovim roditeljima. Elem, da bi se šanse ujednačile i te kako pomaže preseljenje - što pre to bolje, tvrdi Četi.

Ali, jasno je da se rešenje ne sastoji u tome da se siromašniji ljudi jednostavno presade u bogate kvartove. Četi

je nedavno učestvovao na kongresu u Vašingtonu kome su prisustvovali gradonačelnici, funkcioneri i saradnici gradskih uprava. Rekao je da je “američki san” postao iluzija i potom otvorio svoj “atlas prilika”, na kome je kliknuo na grad Šarlot. Tamo je u poslednim decenijama zabeležen ogroman privredni rast. Ipak, kada se malo bolje pogleda, ispada da dobitnici tog razvoja nisu oni kojima nije išlo na bolje - socijalna prohodnost s donjeg sprata na gornji bila je praktično nemoguća. Dobitnici su - manje od pet odsto žitelja grada, što je najgori rezultat u SAD. Novi poslovi ne idu u korist onima koji su već tamo, na licu mesta, već visokoobrazovanima. Četi je to sažeo: “Ništa ne donosi ako se sedište Amazona premesti u naš grad”.

Očito, preseljenje je samo jedan deo priče. Četi će morati da precizira mnogo što šta da bi porodična mikro-politika preseljenja imala makro posledice i pomogla donosiocima državnih odluka, ali je barem ukazao na to da je rad sociologa na terenu s lokalnim političarima neizbežan. Nije dovoljno zagovarati otvaranje dobrih javnih škola, stabilne porodične odnose, etničku raznovrsnost i računati na socijalni kapital kroz umrežavanje s prijateljima, komšijama, verskim zajednicama, udruženima građana - valja računati i sa zatrovanim političkim pejzažom SAD u kome se nejednakost šansi stalno produbljuje. Ipak, ideja jednakih šansi je dovoljno apolitična i na nju mogu da se pozivaju kako progresivni tako i konzervativni političari. Naravno, valja imati u vidu i da je biti siromašan u Americi nešto sasvim drugo nego pripadati čak i “zlatnoj sredini” negde drugde, ali...

Ali, na Eldžerov roman će pasti još dosta prašine dok ne izađe iz magacina.

 Relja Knežević