Амерички сан више не станује овде

Другим речима, роман у коме је по први пут сан просечних Американаца описан, више не може да се купи у бостонским књижарама. Реч је о роману “Поцепани Дик” (“Ragged Дицк“) Хорасија Елџера још из 1868. године, у коме је тај израз први пут употребљен у писаној форми, е да би означио каријеру од перача судова до милионера, или као у књизи - од уличног чистача ципела, па уз пуно зноја, до власника апартмана на Менхетну.

Елем, оно што је важило пре стопедесет, сто, па и педесет година, више не може да се смести у радњу Elyеrovog романа. Јер, бројке су тврдоглаве: ко се родио у САД 1940. године, могао је да рачуна са шансом од 92 процента да ће стећи више од својих родитеља, али већ 40 година касније, за генерацију из 1980. шансе су се свеле на 50 посто. Данас, међу онима чији родитељи спадају у доњу петину америчког друштва с обзиром на приходе и имовинско стање, само 7,5 процената њих ће се докопати горње петине. У Канади је то 13,5 посто. Судећи по овом развоју за који се слободно може рећи да је мегатренд, јер се не тиче само САД него и многих других држава развијеног Запада, “амерички сан” је постао утопија а не више реална друштвена или лична нада.

Ипак, Харвард се не предаје: тамошњи економиста Раџ Чети покушава да се против социјалне неједнакости избори уз помоћ анализе великог броја података како би оживео стари мит. Његова истраживања надовезују се на обимну књигу Томаса Пикетија из 2013. године “Капитал у 21. веку”, која је уздрмала јавност својом дијагнозом: огромна имовинска и неједнакост прихода подрива темеље савремених друштава угрожавајући опстанак не само западне цивилизације него и самог живота. Огромна економска, политичка и финансијска моћ налази се у премало руку, средња класа пропада, сиромаштво се повећава, много је незадовољних, заједнице пуцају по шавовима, пореске политике непрестано кривудају и само мали број окретних је у стању да их користи, правила и прописи раде све више у корист повлашћених и привилегованих а не у јавном и општем интересу...

Чети је заправо саставио “атлас могућности” на основу својих истраживања - интерактивну карту Сједињених Америчких Држава, која се може пронаћи и на интернет страници “Opportunity Атлас“. Та карта је својеврсно “сочиво” - помоћу ње као под каквим увеличавајућим стаклом могу да се анализирају проблеми. Да би је израдио морао је да прикупи податке од надлежних социјалних служби о 20 милиона Американаца, које је потом распоредио на заједнице од по 4.000 људи. Како би податке што тачније разврстао а потом вредновао, Чети је послао сараднике у Вашингтон где су радили под надзором, на безбедним компјутерима. Само с том огромном количином података могу се пратити и упоређивати деценије животних путева читавих генерација Американаца, од родитеља, преко деце до њихових потомака данас.

Свака заједница од по 4.000 људи добила је своју боју: црвена представља веома малу социјалну покретљивост према горњим слојевима друштва, а на другом полу је плава која означава изгледну могућност за пењање по друштвеној лествици. Између те две боје су нијансе које обухватају податке о просечним годишњим приходима у дотичној заједници, стопи криминалитета, броју факултетских диплома или пак tinеjyеrskih трудноћа. Филери су фактори попут порекла, рода, прихода родитеља... Оно што одмах пада у очи је стара подела на север и југ, од тамноплаве Северне Дакоте до тамноцрвене Јужне Каролине.

Још занимљивије је често појављивање црвених и плавих четврти унутар једног те истог града: упадљиве разлике између квартова у једној дугачкој улици Лос Анђелеса јесу с обзиром на социјалну мобилност попут разлика између савезних држава, рецимо Алабаме и Ајдахоа. Око 36.000 долара је просечан приход жена из квартова Санта Монике, док оне које живе у комшијским четвртима располажу са свега 14.000 долара годишње. Чак 44 процената Афроамериканаца заједнице Вотс у Лос Анђелесу чији родитељи спадају у најнижу петину по примањима - yеyi у затвору. Четијев закључак: непосредно окружење одлучује има ли неко шансе да се пробије на врх или не. Тамо где је ово друго случај, по правилу владају низак ниво образовања и висока стопа криминалитета.

Током 1990-тих америчка администрација је спровела велики социјални пројекат стамбеног збрињавања 5.000 породица које су могле да бирају друге градове и квартове за живот. Резултат је био разочаравајући - у први мах селидба није имала никакав утицај на њихова примања. Међутим двадесет година касније, уочава се приметна разлика. Што су деца била млађа кад су се преселила, утолико је њихов приход био већи у поређењу с њиховим родитељима. Елем, да би се шансе уједначиле и те како помаже пресељење - што пре то боље, тврди Чети.

Али, јасно је да се решење не састоји у томе да се сиромашнији људи једноставно пресаде у богате квартове. Чети

је недавно учествовао на конгресу у Вашингтону коме су присуствовали градоначелници, функционери и сарадници градских управа. Рекао је да је “амерички сан” постао илузија и потом отворио свој “атлас прилика”, на коме је кликнуо на град Шарлот. Тамо је у последним деценијама забележен огроман привредни раст. Ипак, када се мало боље погледа, испада да добитници тог развоја нису они којима није ишло на боље - социјална проходност с доњег спрата на горњи била је практично немогућа. Добитници су - мање од пет одсто житеља града, што је најгори резултат у САД. Нови послови не иду у корист онима који су већ тамо, на лицу места, већ високообразованима. Чети је то сажео: “Ништа не доноси ако се седиште Амазона премести у наш град”.

Очито, пресељење је само један део приче. Чети ће морати да прецизира много што шта да би породична микро-политика пресељења имала макро последице и помогла доносиоцима државних одлука, али је барем указао на то да је рад социолога на терену с локалним политичарима неизбежан. Није довољно заговарати отварање добрих јавних школа, стабилне породичне односе, етничку разноврсност и рачунати на социјални капитал кроз умрежавање с пријатељима, комшијама, верским заједницама, удруженима грађана - ваља рачунати и са затрованим политичким пејзажом САД у коме се неједнакост шанси стално продубљује. Ипак, идеја једнаких шанси је довољно аполитична и на њу могу да се позивају како прогресивни тако и конзервативни политичари. Наравно, ваља имати у виду и да је бити сиромашан у Америци нешто сасвим друго него припадати чак и “златној средини” негде другде, али...

Али, на Елџеров роман ће пасти још доста прашине док не изађе из магацина.

 Реља Кнежевић