„Majn Kampf” planuo, ali više ne pali

“planulo” je za manje od nedelju dana, javile su agencije i mediji. Tih 4.000 primeraka je postalo javno dostupno prvi put od Drugog svetskog rata, ali bi i četvorostruki tiraž jedva bio dovoljan: u knjižare je već stiglo 15.000 poruybina za kupovinu.        

Autorska prava na Hitlerovu knjigu, kao uostalom i na njegovu celokupnu materijalnu i nematerijalnu zaostavštinu, su od 1945. godine u rukama nemačke pokrajine Bavarske. Do sada su u Minhenu odbijali njeno objavljivanje i distribuciju iz poštovanja prema žrtvama nacizma. Bavarsko ministarstvo finansija kao zvanični vlasnik autorskih prava pri tome se nije rukovodio samo pijetetom prema žrtvama, nego i odlukom nemačkog Saveznog suda iz 1979. godine koja zabranjuje “posedovanje, kupovina i prodaja antikvarnih primeraka knjige” u Nemačkoj na osnovu člana 86. Ustava (protiv širenja nacističke propagande). Tada je zabranjeno i bilo kakvo objavljivanje kukastog krsta.

I iako i dalje ostaje ustavna norma o zabrani širenja protivustavne propagande kao i huškanje protiv naroda, “Majn Kampf” se od pre nekoliko dana u Nemačkoj više ne shvata kao moćno sredstvo u rukama uništitelja čitavih naroda i čovečanstva, bez obzira što i anti-imigrantska grupa Pegida na istoku zemlje koristi citate iz te knjige u svom obračunu s muslimanima. Kako je to moguće?

Andreas Viršing, direktor minhenskog Instituta za istoriju, jedan od autora kritičkog izdanja knjige, u intervjuu za “Zidojče cajtung” tvrdi: “Nemačka demokratija je umeđuvremenu postala dovoljno zrela da bi mogla da podnese ovakvu knjigu”. Pogotovo što ni jedna njena stranica nije ostala bez odgovarajućeg komentara. Ceo projekat je temeljno spreman – pet godina je tim eksperata radio na kritičkom izdanju tog pamfleta.

Bavarska vlada je potpomogla rad istoričara još 2012. sa pola miliona evra, ali ga je premijer Bavarske Horst Zehofer (vođa CSU-a), u decembru 2013. zaustavio. Bavarski ministar za nauku Ludvig Španle je objasnio da su vođeni razgovori s žrtvama holokausta i njihovim bližnjima, koji su mu rekli da bi objavljivanje knjige izazvalo veliku traumu među njima. Španle i Zehofer su posetili Izrael, i s ugovorom sa Institutom pričekalo.

Viršing je sada iznenađen velikim interesom čitalačke publike. On smatra da jedan ovakav naučni rad – u kome fusnote i komentari na marginama stranica zapravo uokviruju Hitlerov tekst – čuva dostojanstvo žrtava, budući da čitaoci mogu da se upoznaju s uzrocima i posledicama nacističke propagande. U intervjuu za “Zidojče cajtung” kazao je i da bi bilo moralno neodgovorno da je ostao goli tekst bez komentara i bez kritičkih referenci: “Poluistine su često opasnije od laži jer se teže demaskiraju”. Ovako, sada je pred čitaocima prilog u korist njihovog istorijskog obrazovanja i prosvećivanja.

“Majn Kampf” je zabranjena u nekoliko zemalja, uključujući Australiju i Holandiju. Iako predstavlja tabu i u Izraelu, gde su dostupne samo njene skraćene verzije za potrebe izučavanja, neki izraelski naučnici smatraju da bi trebalo dozvoliti kompletnu verziju, naravno uz komentare. U Britaniji se već godinama može kupiti u knjižarama.

Inače, svoje životno delo je Hitler sročio dok je bio u bavarskom zatvoru u Landsbergu, zbog pokušaja državnog udara 1923. godine, 10 godina pre dolaska na vlast. Počeo je da piše 1924. a prema najnovijim istraživanjima sam je kucao na pisaćoj mašini. Radni naslov je glasio “Borba protiv laži, gluposti i pokvarenjaštva”. U julu 1925. izašao je prvi tom, u decembru 1926. drugi. Cena je bila najpre 12, a od 1928. godine 14 rajhsmaraka. Originalni tekst tokom 20 godina izdavanja je od 1925. do 1945. doživeo brojne izmene i dopune – prema istoričarima radilo se o usklađivanjima s promenama Hitlerove slike sveta, promenama ciljeva i načina agitovanja. Knjiga je zapravo postala značajna tek posle dolaska Hitlera na vlast, a ne obrnuto: dugo vremena su je kupovali samo članovi Nacionalsocijalističke radničke partije Nemačke.

Prvo izdanje je imalo 10.000 primeraka, finansirano je novcem partije, u januaru 1933. objavljeno je još gotovo 300.000 primeraka (autor je od svakog primerka dobijao 10 odsto tantijema), da bi do kraja te iste godine, kada se Hitler ustoličio na vlasti, bilo prodato 1.080.000 knjiga. Od 1936. je poklanjana mladencima umesto Biblije, deljena partijskim članovima i korišćena u školskoj nastavi – 1939. je prodati tiraž porastao na 5,5 miliona, a do kraja 1944. na gotovo 11.

Ostalo je uglavnom poznato: Hitler je svojim spisom hteo da pokrene Nemce na zajednički pohod – borbu naroda i vođe protiv zajedničkog neprijatelja – Jevreja. Time je hteo da napravi pomak ne samo u odnosu na unutrašnje partijske sukobe nego i na podele u društvu Vajmarske Republike. Takođe, knjiga je trebalo da prikupi novac za njegovu kampanju.

“Majn Kampf” obiluje programskim tezama u ogoljenom vidu: tu je zahtev da se Austrija pripoji Trećem rajhu, da se osvoji novi prostor za život nemačkog naroda (jer “postojeći više nije bio dovoljan”), da se krene u borbu protiv “jevrejske zavere”, marksizma i socijaldemokratije... Hitler je dogradio sliku iz brojnih publikacija 20-tih godina o jevrejskoj svetskoj zaveri čiji je navodni cilj obaranje Nemačke na kolena. Cilj “Jevreja Karla Marksa”, pisao je, jeste da sruše nemačku privredu i na njen račun prošire međunarodni finansijski i berzanski kapital, ali i pomoću prostitucije – da prošire i sifilis.

Hitler se, između ostalog, u svojoj “teoriji” zavere oslanjao i na “Protokole mudraca iz Ciona”, antisemitski falsifikat ruske carske tajne službe iz 1903. koji je 1919. preveden na nemački. Rasna borba umesto klasne postaje slogan nacizma, a osvajanje prostora na istoku pljačkaškim ratom se naziva rasnim ratom za uništenje boljševizma... U knjizi se navodi i da ne treba voditi rat na dva fronta, nego se pozicije Nemačke ojačavaju savezom s Engleskom i fašističkom Italijom. Tu je i polemika s parlamentarizmom, koga menja država jedinstva naroda s vođom koji sprovodi “istinske interese narodne zajednice”.

Ova politička programatika je kada se pojavila kritikovana naširoko, od stručnih krugova do političkih protivnika i jevrejskih udruženja i organizacija. Satirični list Simplicisimus često se osvrtao na knjigu, za koju su ozbiljni kritičari poput Ota Štrasera tvrdili da je reč o “teško svarljivom konglomeratu političke lektire” smućkanom od brošura Karla Lojgnera, Hjustona Stjuarta Čembrlena, Pola Lagarda i Alfreda Rozenberga. Na stranicama levičarskih časopisa i publikacija korišćeni su citati iz “Moje borbe” zarad sprdnje i satire, dok su hrišćanski recenzenti upozoravali na “rasistički fanatizam, neprijateljstvo prema razumu i napad na religijski život”.

U to vreme je prevedena i objavljena u Francuskoj – ali bez antifrancuskih rečenica, delom i antijevrejskih, pa potom u SAD, Danskoj, Švedskoj, Portugaliji, Bugarskoj, Španiji, Mađarskoj, Češkoj, Norveškoj, Finskoj, Kini, a prevedena je i na arapski. U svom “Drugom svetskom ratu” Vinston Čerčil ju je nazvao “novim Koranom verovanja i rata: nabreklim, opširnim, bezobličnim ali trudnim od svojih poruka”. Posle 1945. je u mnogim zemljama i dalje objavljivana – s izuzetkom nemačkog govornog područja. Poslednjih godina se prodaje i u Hrvatskoj, a posle ukidanja zabrane 1992. i u Rusiji. U knjižarama Kaira se može naći pored biografija o Naseru, knjiga o padu Mubaraka i “Sionskih mudraca”. Prevedena je i na turski – prodato je 100.000 primeraka.

U krugovima desničarskih ekstremista u samoj Nemačkoj “Majn Kampf” još uvek ima simboličku snagu, i povremeno je policija u racijama protiv neonacista pronalazila njena samizdat izdanja. Međutim, valja imati u vidu da u poslednje vreme raste Hitlerov publicitet, a pored novih stručnih biografija tu je i film Timura Vernera “On je ponovo ovde”, te predstava u manhajmskom pozorištu “Majn kampf”.

Opasno bi bilo da se ceo nacionalsocijalizam na kraju krajeva svedena Hitlera, što bi bio povratak u 1950-te i na stav “za sve je on kriv”. Bilo kako bilo, “sve kriminalne radnje podstaknute mržnjom, će se ubuduće, sistemetski pratiti i kažnjavati”, poručio je nemački ministar pravde Hajko Mas, na adresu onih koji veruju da bi Hitlerova knjiga i dalje mogla da posluži kao “uputstvo za upotrebu”.

Relja Knežević

Od povoljnog do paprenog

Izdanje je rasprodato uprkos ceni od 59 evra, koja se u Nemačkoj ne smatra visokom za knjigu od gotovo 2.000 strana. Neke kopije se već preprodaju na nemačkoj internet stranici „Amazona” za 386 evra – šest puta više od prvobitne cene. Na netu nema ograničenja za njena izdanja, i može se poručiti u sasvim ozbiljnim digitalnim bibliotekama i knjižarama – u rubrici “političkih nauka” se od 1991. nalazi na nemačkom Amazonu, gde je na 277 mestu po prodaji među ostalim knjigama.